Добром се сматра јака ракија, код нас позната још као љута, врла и "скоросмртница". Ракија која садржи мањи проценат алкохола - мека, слаба ракија, или како је још називамо "шљокавица" и "прцуца", најчешће се користи као лек. Израз "слаба ракија" употребљава се и у преносном значењу. Кад кажу да је некоме "слаба ракија", мисли се на човека без утицаја, на лаког противника.

Квалитетна ракија понос је сваког доброг домаћина. Одувек се њено справљање сматрало мушким послом, а печење ракије представља посебан ритуал. Мушкарци се окупљају око казана и врло активно учествују у бесконачној дегустацији, причају о свакодневном животу, догодовштинама, недаћама, препричавају анегдоте.

Кажу да без ракије нема ни радости, ни жалости, али она је неизоставна и у кућној апотеци Бугара. Ракија се у нашем народу од давнина користи за лечење многих болести, јер се верује да окрепљује и јача организам. Грејана ракија је веома делотворна код прехладе. Испирање уста ракијом помаже код зубобоље. У случају болова у ушима узме се мало вате која се натопи ракијом и стави у уво. Ракија се користи и за дезинфекцију рана, за скидање температуре, а ракијaве облоге помажу код различитих болова.

Код нас се ракија пије скоро у свакој прилици. И некада је тако било. По повратку с њиве, уморни сељак би попио по који гутљај ракије. У празничним данима свратио би у крчму и уз чашицу-две ракије са осталим посетиоцима разговарао о свему и свачему. Ракијом дочекујемо госте, она је неизоставна и када их зовемо на свадбу или крштење. У Бугарској је познат и традиционални свадбени обичај "блага ракија". Њено испијање обележава радост у кући младожење због потврде да је невеста невина.

Ракија је присутна и у народној књижевности, обично заједно са вином.  Често се ракија назива "Бела Рада", а вино – "Црвени Петко". У многим песмама јунаци или луди млади пију „вино и ракију” у „хладним механама”. Позната је анегдота о Насрадину-хоџи и Лукавом Петру. "Уортачили" се они, купили једно буре ракије и кренули на пијацу у оближњем граду да га продају и нешто зараде. Одједном је Насрадин „ожеднео”. Успео је да наговори Петра да му сипа мало ракије из бурета, а за узврат му дао један новчић. Међутим, након извесног времена и Лукави Петар је осетио "жеђ". Сипао је и себи, а Насрадину "платио" истим новчићем.  Затим је поново дошао ред на Насрадина и овај је Петру вратио новчић... И тако све док нису испразнили буре..., а до пијаце нису ни стигли.

У Бугарској постоји и једна шаљива песма – "црквена химна" посвећена "Св. Ракији Мученици" у којој се пева: „У казану се пекла, кроз цев текла, ракијице, света мученице. Ти у глави ствараш пометење, у ногама преплетење ... Алелуја!”

Превод: Албена Џерманова