Нова добротворна иницијатива „Ако си дао од срца“ већ окупља присталице у Софији. Аутор идеје је Стефан Чолаков, власник ресторана, који сматра да је прави злочин бацати храну заосталу у ресторанима после краја радног дана. Стравичан призор човека који претура контејнере за смеће у потрази за храном натерао је Стефана да размисли о животу те је ускоро схватио да биће задовољан ако нахрани бар једног.

И тако, инспирисан овом племенитом идејом, сваке вечери он дели храну бескућницима и старијим људима, који због својих ситних пензија или пак због беспослице немају шта да једу. Ставио је расхладну витрину испред ресторана где и комшије остављају храну за сироте и назвао је „Хелп корнер“ или ћошак помоћи. Откако она постоји, овде често свраћају мајке са децом и остављају слаткише које су саме направиле. По речима Стефана Чолакова, идеја ужива велико поштовање друштва, а дародаваца је све више:

Пре три месеца када сам чистио кухињу и припремао је за следећи радни дан, требао сам да избацим неколико порција. Тада сам себи обећао да се то никад више неће поновити. С једне стране, јер поштујем напоре уложене у њихово спремање, а с друге, због одличних производа које купујем за мој ресторан. Одлучио сам да не избацујем, већ да поклањам храну и предложио друговима из социјалних мрежа да ме препоруче сиромашним људима. Прва је била једна старија жена која живи са мање од 100 евра месечно. Она је дошла код мене пошто је платила комуналије и већ три дана није имала ни трунку хране. Постепено су после осам часова увече почели да долазе и други за оброк. Вест о добротворном гесту се брзо проширила у четврти и суседи су започели да сами долазе и носе храну. У једном тренутку чак смо имали толико намирница да смо обилазили куће и нудили их инвалидима, како се не би поквариле. По свему судећи, иницијатива је узимала маха и активност комшија је нас натерала да монтирамо и један фрижидер где се храна скупља чак и после затварања ресторана. Нема сумње да се ми осећамо добро када радимо добре ствари и то је типична људска црта. Мој ресторан се налази у престижној софијској четврти. Многи наши дародавци имају уважене професије - лекари, трговци, рентијери, који нису равнодушни према људима у невољи. Помажу и обични људи. Други пак за ситне паре које могу издвојити из свог буџета купују сочиво или пасуљ и носе их нам да их скувамо. У ствари, финансијски статус не предодређује људску доброту.

Током три месеца откако је покренуо ову добротворну иницијативу Стефан Чолаков је запазио да се мења и финансијски статус неимућних. Неки су успели да се запосле и већ сами поклањају храну.

Тако број дародаваца расте. Нико од нас не може да буде сигуран да ће га неповољне животне околности мимоићи. Чак и активни људи у неком тренутку су приморани да траже помоћ. На жалост, социјални систем нас наводи на идеју да морамо да будемо индивидуалисти и да живимо у конкуренцији. По мени, друштво може да брине о својим члановима. Ако ми бринемо један за другог, посебно за слабије, онда ћемо живети боље и бићемо снажнији. За сада наша добротворна кампања се дешава упркос држави, ван њених закона и без њеног садејства. Не кријем да не поштујем бугарски закон који ограничава донације. Не можемо плаћати порез од 20 одсто на све што се донира. Тренутно мој ресторан реално донира, а да се при томе то нигде не евидентира. Нема смисла оснивати неки правни субјект који би био задужен за нашу иницијативу, чим нам закон то практично онемогућује. Дакле, остаћемо једноставно група људи који су се ујединили преко интернета и помажу свако чиме може. Нас је већ преко 20 хиљада и без правног облика. Свако ко узима од нас храну и носи је инвалиду постаје део иницијативе. Чланови наше групе су чак и они који одлазе на одмор, али пре тога носе све што им је остало у фрижидеру у наш „ћошак помоћи“ сиромашнима.

Превод: Александра Ливен