Недавно је немачка канцеларка Ангела Меркел уздрмала политички свет изјавом да је хумана мисија Немачке да прими људе који беже од рата и да је ово такође део глобализације. Она је истакла да то што толико људи жели да живи у Немачкој представља част за целу нацију и чини поносним сваког Немца. Међутим, с обзиром на велики број избеглица из опустошене Сирије, потребно је јасно разграничење између политичких и  економских имиграната. На ову тему разговарамо са социологом Ериком Фасеном (Eric Fassin), професором Универзитета у Паризу 8 и дугогодишњим стручњаком за миграцију, ксенофобију и расизам у Европи, који је прошле недеље држао предавање у Социјалном центру „Хаспел“ у Софији.

„Дуго година Европска унија се сводила на економски пројекат уједињеног тржишта, - истакао је Ерик Фасен. – Питање уједињене међународне политике је остало у некој неодређеној будућности. Заједничке миграционе политике појавиле су се после 2000. године, када се обликовала идеја о  „тврђави Европи“.

Међутим, после изјаве Ангеле Меркел, налазимо се у новој ситуацији:

„Лично сматрам да овај став може довести до реалних промена. Као прво, количина (у Немачкој тренутно има 500.000 избеглица) не може а да не доведе до квалитетне промене политика. Француска као и друге земље, укључујући Бугарску, не могу да не реагују на изјаву Немачке: „Не можемо примити све људе у беди, али можемо примити део њих“. Што није исто са оним што изјављује Француска: „ Не можемо примити све људе у беди“, што значи „не можемо никога примити“. Између осталог, додаје Ерик Фасен, избеглице су свесне тога и не желе да долазе у Француску. То доказује и чињеница да оне, на пример, више воле да живе у кампу у граду Калеу у нади да ће пре или касније доспети до Велике Британије“.

„Ангела Меркел предлаже нешто сасвим друго. Она приказује Немачку као издашну државу и то не само свету већ и самим Немцима. Недавно је један немачки социолог изнео хипотезу да се Немачка претворила у „амерички сан“ Европе и ја сматрам да је то заиста занимљив став. Овај позитивни имиџ који доносе избеглице, ствара самопоуздање и позитивну представу о себи код самих Немаца којима се деценијама намеће осећање колективне кривице“.

У том аспекту има смисла упоредити политике Француске и Немачке. Тамо, где Меркел својим грађанима нуди позитивну идентификацију, Француска нуди негативну. Немачка предлаже пројекат са визијом о будућности и утицај немачке нације. Француска остаје при једној „комплексираној представи“ о себи. Политика Француске је сасвим другачија и ми смо то видели пре неколико година када је она депортовала 24.000 Рома из Румуније и Бугарске. Одбацујући и жигошући Роме, Француска је у ствари својим грађанима поручила: „Видите, можда сте ви друга генерација сиромашних, понижени као Црнци, Арапи или Муслимани, али бар нисте Роми“. Оваква политика усађује грађанима негативан однос према Ромима.

У очекивању развоја, непознаница је све више. Стигли смо до апсурда да избеглице из Авганистана буду враћане у тзв. „сигурне зоне“ које је оцртала Организација уједињених нација, где нема грађанског рата. Постоји опасност да "тврђава Европа" прихвати толико сужену дефиницију политичке избеглице, да се многи људи којима је рад и живот у Европи једина шанса за физички опстанак можда и неће уклопити у њу.

Превод: Албена Џерманова