Бугарка Михаела Лакова је међу најзанимљивијим представницима медијске уметности у Холандији. Године 2011. дипломирала је на одсеку за сценографију а нешто касније стигла је „промена“:

„Моје интересовање настало је 2012. г. а заслугу за то има магистарски програм који сам уписала у Ротердаму где тренутно живим. По дипломирању радим као визуелни уметник. Мој рад је везан за истраживање проблема дигитализације као што су слободно дељење информација на интернету, праћење, крађа личних података и све мања употреба физичких носача за рачун "складиштења у облаку". Према мом истраживању, тотално брисање публикација на интернету је немогуће из простог разлога што се дигитални подаци мултипликују, шире и копирају на више нивоа. Притиском на “delete” не бришемо све податке. Све популарније је данас чување података "у облаку" због чега губимо приступ физичком носачу или меморији. Дуго нисам хтела имати Фејсбук профил иако још нисам знала о свим тим опасностима. Моју пажњу привукла је теорија медија и тако сам нашла низ аутора који посвећују пажњу тој теми. Мислим да је Фејсбук незаобилазни саставни део свакодневице – омогућава нам приступ информацијама и повезивање са људима. У исто време морамо бити опрезни приликом објављивања личних података и фотографија јер они остају тамо на неодређено време, а можда чак и заувек. Људи мисле да имају права на садржај који објављују, међутим, прихватајући услове коришћења Фејсбука, Твитера итд. ми добровољно дајемо своју сагласност за поделу тих права са овим платформама. По мени, то је проблематично.“

Године 2014. Михаела Лакова је представила интерактивну медијску инсталацију DEL?No, wait! REW (Избриши? Не, чекај! Врати назад) која је приказана на различитим фестивалима медијске уметности у Европи. Све је почело куповином 10 матичних плоча.

„Почела сам да обнављам шифроване податке – сећа се Михаела. Мој циљ је био да докажем тезу да је брисање података просто немогуће  или веома тежак процес и до чега би све то могло довести. Наишла сам на велику количину фотографија. Имала сам етичку дилему – питала сам се шта да урадим са њим. Одлучила сам да направим инсталацију и да сама публика одреди њихову судбину. На екрану помоћу посебног програма приказане су две опције – посетиоци изложбе могу да избришу или да сачувају фотографије. Уколико се определе за ову другу опцију фотографије одлазе у онлајн галерију која је свима доступна.“

Део ових фотографија улази у публикацију The Blue Print (Плаво издање). У њој Михаела Лакова упознаје читаоца са главним темама медијске уметности. За ову књигу додељена јој је награда за савремену бугарску уметност „Гауденц Б. Руф“.

У међувремену, ауторка наставља прикупљање радног материјала. Током последњег представљања инсталације у мају 2016. у Аустрији,

куратори изложбе су јој ставили на располагање матичне плоче узете из Гане. Чиме су се оне показале драгоценим у Михаелином раду? У Гани се налази једна од највећих депонија електронског отпада. То је не само еколошки проблем, него и претпоставка за крађу података. Често локални мештани одузимају артефакте, обнављају податке а затим их користе против њихових власника.

И за крај ево стижемо и до дигиталне криминологије. „Показујем интересовање и за ту сферу, али могло би се рећи да је моја тачка гледишта пре свега уметничка. Као медијски уметник тежим да се са мојим радом упозна и публика која није информисана и није довољно опрезна“ – каже Михаела.

Превод: Албена Џерманова