Градитељи савремене Бугарске много тога могу да науче од животописа Христа Г. Данова (1828 –1911), првог Бугарина који је основао предузеће у циљу штампања, издавања и продаје књига и тиме положио темеље професионалном издавању књига код нас. То се догодило 1857. године када је Бугарска још под османском влашћу. О њему је писац Владимир Свинтила рекао да је својом издавачком делатношћу променио менталитет Бугара. Године 1905, када је у Пловдиву свечано обележено 50 година од почетка његове издавачке делатности, Данов је рекао: „Верујте ми да ми никад ни на крај памети није пало да ће једног дана моји скромни напори и рад бити тако високо оцењени.“

У ствари, Данов се штампањем и издавањем књига почео бавити још 1855. године када је у Београду одштампао календар „Старопланинче“ за 1856. годину са црквеним празницима и другим корисним информацијама. Данов се окренуо издавању уџбеника и у те сврхе је обезбедио научну литературу из различитих сфера науке, прича Вера Кисјова, кустос куће-музеја Христа Г. Данова у Пловдиву:

„У годинама пре него што се почео бавити издавачком делатношћу, радио је као наставник. У тој фази развоја бугарског друштва, с обзиром на то да је Бугарска још увек била у саставу Османског царства, бугарским школама су били преко потребни уџбеници. У то време је било тек 30-ак штампаних уџбеника на бугарском језику што је Данова подстакло да попуни ту празнину. За алманах „Летоструј“ Данов пише чланке на актуелне друштвене теме као што су образовање, читалишта, индустрија.“

Али шта је он мислио о развоју друштва?

„Према Данову су за развој човека и друштва од првостепеног значаја образовање и развој појединца. Стога се он залагао за практично образовање – а наиме, да ученици не уче напамет школско градиво него да га добро осмисле да би могли да га касније примене. Данов је уложио пуно труда и напора за образовање младих Бугара у иностранству, захваљујући њему они похађају најбоље пољопривредне школе како би једног дана применили знање које су стекли тамо у домовини.“

Где је почео свој животни пут Христо Г. Данов?

„Он је био једно обично дете. Родио се у занатлијској породици у селу Клисура. Био је дете кад му је отац умро. Недуго после тога је овај свет напустио и његов старији брат и породица се нашла у изузетно тешкој ситуацији. Христа су послали у Пловдив где је постао шегрт у занатлијској радњи. Али је он показао интересовање за науку и његова мајка му је упркос великим тешкоћама успела помоћи да настави своје школовање.“

Међу његовим учитељима је и Најден Геров, један од великих бугарских просветитеља који је високошколску диплому стекао у Русији. Уследиле су године током којих је радио као учитељ у родном селу, Стрелчи и Перуштици где је отворио школу. Он је први увео образовање девојака и вечерње школе за одрасле.

Године 1892 Христо Данов је један од организатора и учесника Првог пољопривредно-индустријског сајма у Пловдиву чији је наследник данас Међународни сајам у истом том граду. На том догађају који је за то време био од великог значаја Данов је награђен златном медаљом за своју издавачку делатност, као и за велику мапу Бугарске коју је он одштампао. 

У годинама после ослобођења Бугарске Данов је изабран за градоначелника Пловдива (1897-1899). У то време је почео да се спроводи урбанистички план архитекте Јозефа Шнитера. Данов је иницирао пошумљавање брда и данас су ти брежуљци прекривени зеленилом плућа града. На иницијативу Данова су како би подстакли развој индустрије отворена многа предузећа међу којима је друштво „Захар“ (Шећер) које је касније прерасло у данашње фабрике за производњу кондиторских производа, прича Вера Кисјова и открива још један занимљив детаљ:

„У годинама кад је Данов био на челу Пловдива кнез Фердинанд је пожелео да му на једном од брежуљака изграде резиденцију. Али се Данов успротивио тој идеји и тако је брежуљак остао доступан грађанима Пловдива. Изграђени су паркови и места за рекреацију.“

Због конфликата са властима Данов је остао без плате као градоначелник Пловдива, али упркос томе није предузео никакве мере како би заштитио своја права него је наставио да ради без новца.