Ако желите да осетите дух Софије – града на који су трагови оставиле различите епохе и културе које су се трајно или накратко „настањивале“ на нашем поднебљу, морате посетити историјски центар престонице. Након што направите традиционалне фотографије за време смене почасне страже испред зграде Председништва, окренућете се и свакако ће вашу пажњу привући лепа старинска зграда и табла на њој са натписом „Археолошки музеј“. Тешко да ћете помислити да је ова зграда некада била џамија. И већина становника Софије не зна да је тако било. О некадашњој џамији прича др Камен Бојаџијев из Националног археолошког института са музејем при Бугарској академији науке који је овде смештен:

„Џамија је позната као Бујук џамија, а грађена је у далеком XV веку. Она је једна од најстаријих очуваних зграда у Софији данас. Подигнута је на иницијативу Махмуд-паше - великог везира за време владавине султана Мехмеда II Освајача (1451-1487). Радови на изградњи џамије трајали су више од 40 година. Зграда је завршена 1494. године, после смрти Махмуд-паше“.

Махмуд-паша је родом био из Крушевца, у Србији. Његова мајка је српска племкиња, а отац – потомак династије Анђела, последњих хришћанских владара Тесалије. Рођен је почетком XV века. Турци су га још као дечака заробили, а по завршетку школовања султан Мурад II га узео на двор у Једрену где је добио за оно време солидно образовање.

„Од свог подизања до XIX века Бујук џамија је била једна од најважнијих јавних зграда у граду. У њој су се понекад окупљале локалне војсковође пре рата. У свом првобитном облику храм постоји до XIX века, када су два узастопна земљотреса оштетила зграду. За време једног од њих пао је минарет. Османске власти и верници су то схватили као знак. Престали су да џамију користе као такву и зграда је напуштена.“, – прича др Бојаџијев и додаје, да су за време руско-турског рата (1877-1878) напуштени храм користили као болницу.

По окончању рата зграда је, због централног положаја и велике површине, коришћена за чување културних старина. Године 1892. Указом кнеза Фердинанда званично је уступљена новом Народном музеју. За време америчких бомбардовања Софије 1944. године зграда је јако оштећена – цели њени делови и део архива и документације су уништени.

Један део богатства музеја крије се у темељима зграде. Године 1905. због предстојећег званичног отварања Народни музеј је делимично преуређен, а током 30. година 20. века зграда је додатно проширена. Током радова на преуређењу обављена су археолошка истраживања на подручју у непосредној близини темеља џамије. Приликом ископавања су пронађене руине из раног гвозденог доба, односно из 1. миленијума пре наше ере, као и остаци грађевина из периода древне римске Сердике. У близини музеја налазе се источна капија Сердике, јавна репрезентативна грађевина и црква Светог Георгија.

Предмети који се налазе у збиркама Археолошког музеја имају високу уметничку и научно-историјску вредност. Ово је можда најбогатији археолошки музеј на Балкану.

„Овде се чувају једни од најранијих предмета који сведоче о присуству човека на овим просторима и у Европи, а који датирају од пре милион и по година – од истраживања пећине Козарника до касног Средњег века и исламског периода.

Једно од најзанимљивијих археолошких открића у нашим музејским фондовима је чувено Влчитрнско благо из 2. миленијума или краја касног бронзаног доба, као и открића везана за развој трачанске културе. Међу њима је портрет владара Севта III који припада групи врхунских примерака античке портретне бронзане пластике, а који је пронашао доц. Георги Китов током археолошких ископавања у трачанској гробници „Голема Косматка“ код града Казанлака.
Такође, не можемо а да не поменемо златну маску пронађену у гробници „Светица“ која се доводи у везу са утицајним трачанским владаром, као и друге примерке трачанског јувелирства и тореутике. Богата и веома занимљива је колекција предмета из праисторије – из млађег каменог доба и бакарног доба (6-5. миленијума), као и колекција предмета из римског доба, укључујући оне из Сердике (данашње Софије), један од којих је бронзана глава Аполона. Овде су и розете из Плиске – један од симбола раног бугарског средњовековља, керамичка икона Светог Теодора Стратилата из 10. века која је пре две године поново рестаурирана. Али је то само део предмета у фондовима музеја. Имамо богату колекцију која представља хиљадугодишњи развој на нашим просторима, различите културе које се прожимају и преплићу, а чији су трагови и данас видљиви,“ рекао је др Камен Бојаџијев.

Фотографије: Миглена Иванова и музејски архив