Парче гибанице којим су ме послужили сочно је и топи се у устима и одмах схватам да је прављење пита овде права вештина и уједно део ритуала дочека драгих гостију. Домаћица, Валентина Николаевна Обручкова, обашњава да се тесту за питу не додаје квасац, него се оно умеша са водом и сољу. Коре се развлаче веома танко, па изгледају скоро прозирне – гледајући кроз њих можете читати новине. „Пита набрекне захваљујући јајима помешаним са белавом, а то чини чине надев“ – натенане прича домаћица. Присећа се детињства када је њена мајка у питу стављала по коју срећку – копејке (ситни новац), штапиће, ловоров лист, а сваки додатак је био симбол нечега.
Историја Бугара у Придњестровском крају почела је у првим годинама XIX века када је француски војвода Арман Емануел ди Плеси де Ришеље, потомак чувеног кардинала Ришељеа, постао градоначелник Одесе. Путујући кроз пустаре на обали Дњестра, Ришеље је помислио како је та територија веома погодна за стварање насељеног места, па је позвао досељенике изблиза и издалека. Стигли су Молдавци, Украјинци, Запорошки козаци. Они међутим нису се трајно настанили на овим просторима. 1806. г. у потрази за бољим животом, у Придњестровље су стигли први Бугари-колонисти. Ова година је прихваћена као година оснивања бугарског села Паркани. Назив није бугарски, он је изведен из украјинске речи „баркан“ (у преводу – ограда).
„Паркани је село познато по томе што су овдашњи Бугари асимиловали све остале дошљаке. А међу њима има Молдаваца, Украјинаца, Немаца, Јевреја, Јермена, Белоруса, али њихова деца, не може се рећи зашто, сматрају себе Бугарима. Приликом последњег пописа становништва 80% од укупно 10.000 житеља села изјаснило се као Бугари“, наставља Валентина Николаевна.
У току више од 200 година Парканци чувају и негују бугарску самосвест и традицију. Бугарски језик којим говоре, звучи архаично, а у њему се, логично, осећа и утицај руског. Зато је село магнет за језичаре и етнологе. Данас ту долазе просветни радници из Бугарске да би младе научили савременом бугарском језику, што би им помогло касније, ако се определе за повратак у прадомовину.
Велику заслугу за неговање и развијање бугарског духа има локални Дом културе. Уз његову подршку трећу годину заредом млади организују празник „Мегдан“ на обали Дњестра. „Том приликом се овде окупљају Бугари из Украјине, Бугарске и Молдавије“, каже Валентина Николаевна.
Она, која је иначе учитељица у пензији, посветила се обнављану и неговању помало заборављене традиције. Већ дуго година сакупља кућне предмете употребљаване у прошлости – одећу, посуду. Поседује и богату колекцију свадбених фотографија, захваљујући којој је могуће пропратити историју венчанице од 20. година минулог века до данас. Све се то чува у Музеју историје села Паркани, утемељеног на њену иницијативу, који, на жалост, још није званично отворен.
И данас је овде жива традиција стародавног свадбеног обреда који почиње, наравно, веридбом. „Код нас у Парканима младожења обавезно поклања својој изабраници марамицу у коју је ставио зрно – симбол благостања и плодности, као и неки предмет од злата, најчешће је то крстић привезак, понекад – прстен или минђуше – прича учитељица. – На неким старим сликама видела сам невесте са два крста око врата. Дешавало се да после веридбе вереник оде послом из села. Тада је вереница поред свог, носила и момков напрсни крстић. Она је смела да одлази на сеоска весеља, да се хвата у коло са другим момцима, али су ова два крстића јасно показивала да она више није слободна. Овај други крстић, већ као удата жена, она је чувала за ритуал крштења свог првог детета. На дан венчања у кућама младе и младожење истовремено, окупљала се њихова родбина. Око 4-5 сати ујутру група жена пењала се високо изнад села где би запевала песму „Изашло је јасно сунце“. Овом песму су е жене обраћале Сунцу не би ли тако измолиле срећан живот за младу породицу“.
Други занимљив обичај је „целивање руке“. Он се изводи када младожења доведе невесту у своју кућу. „Истини за вољу млада никоме не љуби руку – појашњава Валентина Николаевна. – Нововенчани пар обилази сто за којим седе гости. Са сваким од њих најпре се рукује младожења, а онда и млада. Док јој стежу руку, гости јој „тајно“ дају симболичну суму новца показујући на тај начин да је признају за будућу домаћицу куће и чуварицу кућног огњишта, желећи јој при томе да вешто управља породичним буџетом“.
Превод: Ана АндрејеваБудитељ – особа која својим поступцима, идејама или стваралаштвом буди дух народа, негује и шири националну самосвест, културу и образовање. У историји Бугарске овај појам се најчешће везује за период националног препорода (18-19. век) и имена учитеља,..
Посланици Европског парламента завршили су саслушања 26 кандидата за комесаре у новом саставу Европске комисије, коју предводи Урсула фон дер Лајен. Ипак, крај овог процеса није резултирао споразумом међу политичким снагама око коначног састава..
Бугарска национална мањина у Албанији једна је од највећих у земљи, показују подаци последњег званичног пописа становништва у тој земљи. Као Бугари изјаснило се 7.057 лица, поређења ради – као Грци се изјаснило 23.000 пописаних, Египћана је 12.000, Рома..
Русенски универзитет организује низ догађаја намењених страним студентима који студирају у овој институцији. Циљ иницијативе је упознавање младих са..
Делегација бугарских социјалиста у Европском парламенту организује дискусију под називом „Желим да ме чујете!“ Овај догађај има хуманитарни карактер и..
У Регионалном природњачком музеју у Пловдиву одржава се тродневни „Ледени фестивал“ који траје до 15. децембра. Фестивал је посвећен Светском дану..