Успешан човек је онај који је нашао свој животни позив. Таква особа је Ивана Калвачева чије фотографије маме осмех на лица људи и у најсумрачнијем дану. 2001. године је Ивана заједно са супругом отпутовала у САД. Касније су се преселили у Париз где живи и данас. Живот у туђини изградила је готово па из почетка и научила је много тога, на пример, да можеш да рачунаш једино на себе и на најближе особе, као и да се човек може извући из сваке ситуације.

Ивана са пустоловном знатижељом упознаје свет, али је Бугарска за њу била и остала земља њеног детињства и младости, због чега се увек и радо враћа у домовину. Рекла је да се земља полако мења на боље, али још има шта да се уради.

Видим да се културни живот развија. Има много концерата, позоришних представа… Али оно што фали овој земљи јесте поштовање према институцијама, толеранција људи према различитостима, без обзира на то што смо иначе отворени, део смо европске породице. У САД и Паризу (не могу вам рећи како је у осталим деловима Француске) постоје различите културе, ја сам се навикла на то и мене то уопште не чуди. Али сам приметила да у Бугарској и даље има људи који имају негативан став према другачијима. Наравно, то не важи за све Бугаре јер има и много грађана света у Бугарској.

У динамичном животу данашњице Ивана је пронашла своју формулу за прилагођавање свакодневици кад оде на неко ново, непознато место:

У Бугарској, САД или Француској живим тако као да ми је ово једини дом. Дакле, уклапам се у нову средину и усредсређујем се само на позитивне ствари. Ово је мој начин за самоочување пошто сам по природи веома носталгична особа.

Хумор, иронија, другачији поглед на свет су ствари које нам помажу да лакше пребродимо проблеме, а уз то нам не дозвољавају да сами себи стварамо проблеме. Управо хумор, иронија и другачији поглед на свет чине Иванине фотографије препознатљивим, непоновљивим и привлачним. У Бугарској је радила као манекен, обожава модну писту, светло рефлектора и рад пред објективом. Касније је схватила да ништа мање занимљив није ни рад иза објектива. Фотоапарат је у руке узела пре двадесетак година и отада су нераздвојиви. Ивана успева да својим фотографијама улије осећај сценичности без обзира на то што као што је и сама признала: Ми се с објектима случајно срећемо. Ја се, рецимо, шетам, нешто ми западне за оком, станем, па фотографишем. И још:

Не удубљујем се превише у техничке аспекте фотографије. Пре би се рекло да документирам оно што видим. Главна порука ми је да треба да примећујемо детаље. Дешавало се да ме пријатељи, Французи, који живе у Паризу питају: „Где си то нашла?“ На што им ја одговарам: „Овде, у нашој четврти.“ Живот нам је толико ужурбан, а ми смо толико окупирани проблемима да једноставно не примећујемо шта се догађа око нас, не видимо детаље, лепоту. Устанеш ујутро и осећаш тугу, хладно ти је. И одједном приметиш, на пример, неку зграду која иначе није ништа посебно, али је у том тренутку лепо обасјана сунцем. Све те наизглед мале и сасвим обичне ствари могу да нас удаље од свакодневних проблема.

Понекад Ивана излази ван граница фотографске уметности и тако се рађају кратке провокативне приче које објављује на свом блогу:

Увек сам људе посматрала са интересом. У градском превозу или кад су сва светла попаљена и могу да завирим кроз прозоре. Приче се понекад рађају док гледам неке фотографије. Често размишљам о томе какав би био исход ситуације коју сам ухватила објективом. На пример, имам фотографију на којој се види излог са три манекена, дечје фигуре. Једна лутка је сасвим нормална, има главу, руке и ножице. Друга није имала главу, али је зато имала руке. Трећа лутка је имала врат, али је била без руку. Немам појма зашто су их тако изложили. Али без обзира на то, не осуђујем глупост аранжера него покушавам да видим хумор у томе. Замислите како би било ако се људи рађају тако, мислим, прво имамо само тело, а тек касније се појављују и обликују глава, руке, ноге… Дакле, на слици видимо једно дете које се већ обликовало, оно се досађује, чека да се појаве главе остале деце како би имало с ким да прича.

Надамо се да ћемо помоћу галерије фотографија Иване Калвачеве подићи ваше расположење! Немојте заборавити на детаље, пријатељи! Понекад најнеочекиваније ствари и кораци, као и хумор, успевају да расплету и најкомпликованији чвор!

Превод: Ајтјан Делихјусеинова