Пенка Апостолова је емигрирала у Канаду 1990. године и то не по својој иницијативи него због свог супруга. У оно време – након пада режима Тодора Живкова, наша земља је чинила своје прве кораке на путу ка демократији у снажно турбулентној средини. Пенкин муж је био убеђен да треба да могућност за своје остварење тражи у иностранству и отпутовао је тада добро утабаном маршрутом – на Кубу са станицом у Канади. Данас, након 27 година у Монтреалу, Пенка сматра да се добро интегрисала у канадско друштво. Не жали због своје одлуке, али и са великим интересовањем преко интернета прати догађаје у својој домовини. Каже да у Канади живи велика и сложна бугарска дијаспора која одржава живу везу са домовином: издаје листове на бугарском језику, организује турнеје бугарских уметника у Монтреалу, Торонту и САД. „То је дивна могућност за окупљање бугарске заједнице и прилика да видимо нешто што долази директно из Бугарске“, каже Пенка. Да ли се Бугари лако интегришу у канадско друштво?

„Постоји велика разлика између бугарске емиграције из 90. година ХХ века и оне из последње деценије. Када смо ми – први велики талас миграната из Бугарске долазили, нисмо били припремљени за емиграцију. Већина нас није знала страни језик. Нисмо знали како функционише овдашњи систем. Имали смо само теоретску припрему на бази филмова које смо гледали. Нисмо имали право да се одмах запослимо јер тада да би неко остао у Канади морао је да тражи азил. Данашњи емигранти су много припремљенији. Људи који долазе знају стране језике. Имају све папире, све су средили. Могу да се буквално следећег дана по доласку овде запосле. Мој случај је био нешто другачији. Нисам подносила захтев за политички азил. Чињеница да могу да играм шах ми је пуно помогла да добијем статус особе која може допринети развоју земље у различитим  областима.“.

Може се рећи да је у Канади Пенка поново открила себе:

„У Бугарској сам увек играла шах. У Монтреалу сам се уписала на течај из шијацу масаже. Тада ми је предавач рекао да не би било лоше да се определим за предавање специфичних шијацу вежби пошто сам и атлетске грађе. То ми је отворило пут према јоги и тако сам постала инструктор јоге. Али ипак шах је моја страст. Почела сам да размишљам о томе како бих могла да на најбољи могући начин искомбинујем све што сам до сада научила. На почетку сам имала идеју да саставим дечји програм играња шаха.  Јога је била посебна ствар – тада нисам имала идеју о дечјим групама: „Јога потиче из Индије… Шах – из Индије… Помаже да се сконцентришемо, да упознамо сами себе...“. Тада сам дошла до сазнања да су јога и шах физички и ментални аспекат једне те исте ствари и долазе са једног места. Тако сам окупила шах и јогу на једном месту и створила јединствен програм – јогу и шах за децу, који и данас успешно ради“.

За овај програм уписују се деца још у 5. години живота. Пенка сматра да што раније дете научи да игра шах, то боље. Шах помаже деци да развију  другачији начин размишљања, да се боље сналазе у школи. Учи их да доносе правилне одлуке у животу и да кораке и потезе унапред предвиђају. С друге стране деца су по природи флексибилна, али знамо да се флексибилност с годинама смањује. По Пенкином систему деца у једном часу комбинују шах и јогу, у зависности од  свог расположења. Ако је група претерано активна, да би се деца сконцентрисала, на самом почетку изводе јога вежбе. Или пак обрнуто. Предавач прилагођава часове према емотивном набоју групе да би време проведено заједно било максимално корисно и пријатно. А све је то загарантовано изванредним ентузијазмом и топлим, широким осмехом Пенке Апостолове.