Борис Туечки се бави алпинизмом од своје 30. године живота. „Почео сам нешто касније, јер сам радио а истовремено похађао школу за одрасле (тако се десило да сам касније завршио образовање)… Али осећао сам да ми треба одмор и определио сам се за планинарење“, прича алпиниста који данас има 88 година. Борис Туечки чува успомене на лепоту света која се пред његовим очима отворила са мноштва планинских врхова у Европи и Азији међу којима су : Ајланд пик на Хималајима, Матерхорн и Монблан на Алпима, врхова висине од четири и пет хиљада и нешто метара на Кавказу, какав је првенац Елбрус… Уручена су му сва могућа одликовања Бугарског туристичког савеза – бронзана, сребрна и златна медаља „Алеко Константинов“, додељено му је звање „мајстор спорта“ за успехе у алпинизму. Када је имао 54 године, 1984., укључио се у бугарску експедицију на Еверест. Тада се први пут Бугарин – Христо Проданов, попео на највиши врх на свету - сам и без боце с кисеоником и заувек остао у његовом леденом загрљају.

У ствари ја нисам био у групи експедиције. Тамо су били млађи људи. Међутим, с једним другим алпинистом смо решили да одемо и помогнемо, придружили смо се нешто касније, – прича Борис Туечки о незаборавном пењању. – Истог дана када смо стигли Христо Проданов је освајао врх и била је велика срећа, осећао се велики ентузијазам. Пошто није са собом носио бугарску заставу, откинуо је парче са совјетске заставе коју је оставила претходна експедиција. Када је кренуо назад било је већ 6 сати. Пре тога је, да би му било лакше, оставио ранац. На повратку није до ње стигао. Пао је мрак и био је приморан да тако без ранца негде преноћи. Затим… знате шта се десило. Као алпиниста  Христо Проданов је био најбољи међу нама.

Међутим, успон остварен 10 година пре овог пењања ће заувек остати у сећању Бориса Туечког. Године 1974. он је био руководилац експедиције на Арарат, у Турској. Њени чланови су први Бугари који су освојили врх познат по причи о потопу и Нојевој барци. У експедицији коју је организовао алпски клуб друштва „Алеко“ је учествовало 7 људи. „Четворица нас се испело на врх, а други су остали доле с пртљагом и два наша возила. Једно од њих било је марке „Запорожец“ који сам ја возио. Овим возилом стигли смо на 2.475 метара надморске висине“, – сећа се Борис Туечки. Лепоте света сачувао је на фотографијама које је приказивао на многим изложбама.

Био сам на многим местима – на Алпима, у Кавказу, Памиру… Али за мене је Бугарска најлепша земља – као природа, као датост, – признаје алпиниста. – Тужно је само што код нас људи не цене природу. Док, на пример, у Аустрији, Швајцарској имају успостављен одличан поредак, чисто је, људи чувају, поштују и воле планину.

И данас се Туечки не зауставља. Одлази у планину и када је снег, и кад су ветрови и олује. Сваке суботе или недеље пење се на Черни врх, а зими воли и да скија.

Ево која му је планина омиљена:

Мени су све планине омиљене, али ми је Пирин планина некако најдража. Дивља је, лепша, пуна дивних призора, језера и врхова. Ишао сам тамо и лети, али много чешће зими.

Последњих година Борис Туечки је водич ходочасничког похода  „Рилски чудотворац“. Иницијатива је покренута 2010. године, а њен организатор је Богословски факултет Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ уз благослов Софијске Свете митрополије и подршку Софијске општине. Сваке године у августу мноштво ходочасника прелази пут од Софије преко Витоше, Вериле, Риле – кроз Седам рилских језера до Рилског манастира, где су 1469. године пренесене мошти небеског заштитника Бугарске Св. Јована Рилског.

„Прве и друге године нисам знао о том походу, али сам се после и ја укључио и водич сам“, наставља своју причу Борис Туечки:

У почетку није било пуно учесника – обично њих 60-70. Прошле године нас је било 180 људи различитог узраста, а најмлађи учесник је имао 3 месеца. Претходне године су његови родитељи учествовали у походу, а сада су решили да поведу и бебу. Учествују различити људи, при чему се неки од њих придружују основној групи у различитим местима. Није обавезно прећи сав пут од почетка до краја. Носимо шаторе, спаваће вреће. Спавамо у двориштима цркава и кућа. Стално нас прати једно возило којим превозимо тешки пртљаг. Сваког дана прелазимо око 25 километара. На траси нема техничких тешкоћа и сваки добар туриста се може укључити у иницијативу – рекао је за Радио Бугарску Борис Туечки.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: лични архив