„Хоћеш ово лане? Јефтино га дајем – само за 5 лева!“ Оваква понуда дочекала је једног мушкарца на зеленој пијаци, где је он свратио да купи печурке. Мушкарац је пружио руку да дохвати најлонску кесу и …. стао му дах! У кеси је угледао преплашено лане. Срећом срнче није завршило у лонцу. Мушкарац је некако успео да „продавцу“ одузме кесу и да младунче преда Фондацији „Дивље животиње“. Тамо је Нели, како су назвали лане, добила адекватну негу. Међутим, показало се да овај случај није изолован.

Из свих крајева земље Фондацији стижу дојаве о илегалној трговини дивљим животињама. Посебно што се срнчади тиче располажемо информацијама да организоване групе људи одлазе у шуму у потрагу за младунчади ради продаје, прича Љубомила Кривошијева, оснивач фондације „Дивље животиње“ која удружује волонтере који се баве лечењем повређених и сиротих дивљих животиња. Ако вас занима како у тим случајевима реагују надлежни органи, рећи ћемо отворено: њима не стижу дојаве.

Људи нису навикли да дојаве упућују на право место како би се оваква кривична дела спречила. А требало би да нам то постане навика: чим видимо нешто што није у реду морамо да реагујемо, да случај пријавимо онима који могу да ураде нешто и то одмах – у тренутку извршења кривичног дела – на лицу места, а не касније, упозорава Љубомила.

Нажалост, није мало случајева да иако вођени најбољим намерама, пронађеним повређеним дивљим животињама људи ускрате шансу за живот. А разлог за то је сасвим једноставан – уопште не познајемо њихове навике.

О животињама знамо једино из бајкииз нашег детињства.Али у бајкама има пуно нетачних и неистинитих ствари… На пример, да јежеви пију млеко. Да је добро да у врту узгајамо јежеве, јер они убијају змије. Али, као прво – змије нису штетне како о њима пише у бајкама. Као друго – не може се рачунати да ће јежеви истерати и убити змије.

Када пронађу неку повређену животињу, људи се емотивно вежу за њу и често се заваравају да ће успети да је сами дигну на ноге и спасе њен живот. Међутим, узгајање дивљих животиња је веома специфична ствар. То није посао за свакога, тврди Љубомила и додаје:

Узгајање дивљих животиња у кућним условима је на првом месту незаконито. Осим тога поред обавезе да им обезбеди храну човек мора да их припреми и за живот напољу.

Ако случајно наиђемо на животињу у беспомоћном стању а не знамо како да реагујемо, оно најбоље што можемо урадити за њено спасавање пре него што је предамо стручној особи је следеће:

Да је ставимо у картонску кутију са рупама за вентилацију ваздуха. Људи то никако да схвате! Замишљају како би се они осећали да их неко стрпа у картонску кутију и никако да прихвате да просто тако треба. У тами животиње су мирније, не виде шта се око њих догађа, не виде да је поред њих човек – све друго их превише стресира. Проблем је у томе што људи неправилно тумаче понашање животиња. Например, животиња је престрављена, скамењена од страха а људи причају: „Узмем је у наручје и грлим а она се припије уз мене и сва се смири да је мазим.“

У време када постоје паметни телефони и свакојаке напредне технологије ако којим случајем наиђемо на животињу у невољи најбоље што можемо учинити јесте да се јавимо некоме ко нам може пружити стручну помоћ, саветује Љубомила чији је живот још од дечијих година везан за животиње. За мене је контакт са животињом као контакт са неким ко је сличан мени, наводи Љубомила Кривошијева. Тако је сасвим природним путем настала и Фондација. Међутим, финансирање таквог рада је сложено питање и зато она рачуна углавном на помоћ волонтера. Љубомила сања да добије плац на којем би саградила центар за спасавање дивљих животиња. Знатно смо проширили своје пословање – годишње прихватамо преко 3.000 јединки. А простор којим располажемо није нам довољан – кров над главом пружила нам је једна приватна ветеринарска клиника у Софији. Већ 5 година водимо преговоре са Софијском општином. Имамо принципијелну подршку али се све некако веома споро дешава.

Фотографиjе: wildanimals.bg