Када је Галина Манолова, која припада шестој генерацији Бугара рођених у селу Кајраклија у Молдавији, објавила причу о васкршњој игри из свог детињства, није ни слутила какав ће то огроман одјек имати међу Бугарима расутим широм планете. Стижу јој фотографије са свих страна света, од људи који су својој деци и унуцима показали ову бесарабску ускршњу занимацију, а сјај у очима најмлађих учесника не може се описати речима.

„На једну линију се поставе сва јаја (по једно од сваког играча), једно од другог удаљена за величину тениске лоптице, коју сваки учесник баца са одређене удаљености. Циљ је да се неко од јаја изгура изван оквира којим су ограђена. Оно јаје које изађе ван овог оквира постаје заслужени трофеј онога који га је погодио. Онај ко је изгубио јаје може да настави игру постављањем новог“, ова једноставна, али истовремено занимљива правила игре објашњава Галина Манолова. „Цака је у томе да буде изван линије, а да га притом не разбијте.“

Као етнограф, Галина Манолова почела је да тражи корене ове игре, али их у Бугарској није нашла, па се стога нада да ће Радио Бугарска успети да помогне у проналажењу извора, из ког дела наше земље потиче ова васкршња занимација:

„Када сам писала о овој игри, била сам сигурна да она и данас постоји, и колико сам само била изненађена када се испоставило да је ова игра у потпуности ишчезла! Сазнала сам да је позната не само у мом родном селу Кајраклија, већ и у околним, углавном бугарским, селима“, прецизирала је Галина Манолова у интервјуу који је дала Десислави Семковској. „Тражила сам документе како бих видела да ли је игра можда позајмљена из Молдавије, Украјине или Русије. Међутим не, ова игра се проналази само код Бугара. Ми смо прилично велика заједница и наши сународници из Кајраклије већ другу годину заредом овој игри уче бугарску дечицу у пловдивском и софијском региону. Као етнограф, веома сам срећна што игра враћа у Бугарску и сигурна сам да ће поново заживети и код нас у Бесарабији!“

Галину Манолову за Васкрс вежу и многе друге лепе успомене. Једна од њих је везана за наизоставни симбол овог празника – козунак.

„Ми га зовемо „паска“. Сећам се како је цело село било обавијено облаком непоновљивог мириса свеже печених козунака. Испред сваке куће као знак су се стављале љуске од јаја, а козунаци су се правили у огромним количинама са 40, 60 до 100 јаја, јер се управо на овај празник окупља цела породица. А мени је био поверен одговоран задатак да надошле козунаке пре печења премажем жуманцем, како би постали сјајни. После тога су освећивани у нашој сеоској цркви.“

Галина са задовољством прича о фарбању васкршњих јаја и о томе како Бугари у Бесарабији јаја не шарају воском,  јер тамошњи досељеници потичу из крајева Бугарске у којима такве праксе није било – из региона Сливена, Јамбола, Добруџе.

Важан елемент припрема за Васкрс је трпеза:

„Код Бугара у Бесарабији, због чињенице да живе међу Русима, Украјинцима, Молдавцима, изгубила се представа о традиционалној Ускршњој трпези какву познајемо у Бугарској. Када сам почела да радим као етнограф и када су наше баке сазнале да су у Бугарској главни елементи трпезе јагњетина, дроб сарма /бумбар/ и зелена салата, испоставило се да су и овде Бугари некада пекли јагње“, каже Галина Манолова. „Али данас је бугарска трпеза слична трпезама других народа.“

„Ми Бугари смо жилав народ, поштујемо своју традицију, без обзира где се налазимо“, уверена је Галина Манолова. „Свим Бугарима желим да управо на Васкрс пожеле да се врате себи и да имају више мира и светлости у души.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: лична архива