30. јануара 1894. године у кнежевој палати у Софији родио се цар Борис Сакскобурготски, који је постао једна од најзначајнијих и кључних фигура историје Бугарске. Он је прворођени син кнеза Фердинанда. Пошто је династија Сакс-Кобург-Гота немачка, а Фердинанд – бугарски владар, малог Бориса крстили су и у православном, и у католичком храму. Његови крштени кумови били су руски цар Николај Други и папа Лав 13. Борис је проглашен за „кнеза Трновског“ чиме је потврђен континуитет поменуте династије са претходним великим бугарским владарима. Борис је са само 24 године постао бугарски цар, након абдикације његовог оца 1918.

„Ово је био најтежи тренутак у најновијој историји Бугарске - каже академик Георги Марков у интервјуу Радију Бугарска. - Цар Борис Трећи на престо долази након пораза у Првом светском рату када су савезничке снаге пробиле фронт и Бугарска је принуђена на предају. У редовима бугарске војске избиле су несугласице, Бугарска се нашла пред новом националном катастрофом. Није ни мало случајно што је Стефан Грујев, писац и истраживач живота Бориса Трећег, монографију о Борисовом делу назвао „Круна од трња“, јер је управо такву круну млади Борис ставио на главу 4. октобра 1918. године. Почетак је био више него тежак. У том периоду власт је у рукама Земљорадничког савеза на челу са Александром Стамболијским који је користио сваку прилику да покаже да му је република дража од монархије. Извршна власт управља државним пословима, доноси политичке одлуке и представља покретачку снагу власти. Дакле, Стамболијски је формирао самосталну земљорадничку владу која је земљом управљала све до деветојунског преврата 1923. због чега је и сам Борис Трећи често говорио да је „био цар, али није управљао земљом“. То је било време великих тензија и унутрашњих конфликата између Земљорадничког савеза и осталих политичких снага, један изузетно тежак период за младог монарха. Али се Борис Трећи добро сналазио захваљујући свом изврсном њуху за те ствари. За разлику од свог оца Фердинанда, Борис је пре свега био човек компромиса што се могло видети у свим одлукама о спољној и унутрашњој политици земље.“

Током следеће деценије Борис Трећи остао је у сенци. Након војног преврата 1934. године власт је прешла у руке цивилног интелектуалног кружока „Звено“ (Карика). Забрањене су политичке странке, а цар је приморан да пристане на марионетску улогу. 1935. извршен је контра преврат и Борис Трећи је преузео власт. Вратио је на снагу укинути Трновски устав Кнежевине Бугарске из 1879. и увео режим парламентарног мајоритаризма. Први пут је женама одобрено право да гласају. Уочи Другог светског рата у друштвеном и привредном плану Бугарска је доживела велики успон. Имала је стабилне институције, квалитетну производњу, дотирану привреду. Уочи рата Борис Трећи је изрекао основно начело тадашње спољне политике Бугарске: „Увек са Немачком и никад против Русије“. Све то на први поглед делује неоствариво, али је током прве године рата, захваљујући својој способности да лавира и балансира између великих сила цар Борис успео да успешно спроводи ту политику. Уз подршку Немачке и Совјетског савеза 1940. Борис Трећи је договорио и потписао тзв. споразум из Крајове према коме је Румунија вратила Бугарској јужну Добруџу, територију коју је земља изгубила у Првом светском рату. Кроз дипломатске маневре и трикове Борис је успео да сачува неутралитет што је могуће дуже и у више наврата није прихватио да се прикључи Тројном пакту, али је 1. марта 1941. Бугарска била приморана да приступи пакту. Упркос томе цар Борис Трећи је чврсто стао иза своје одлуке да се бугарски војници не шаљу на фронт.

„Дакле, Борису Трећем се не може порећи велика заслуга да Бугарска као земља савезник Немачке и Тројног пакта не прекине дипломатске односе са Совејтским савезом и не шаље бугарске јединице на источни фронт. Штавише, Рибентроп је инсистирао да Бугарска пошаље добровољачке јединице као што су урадиле Француска, Норвешка, Фландрија, али је цар Борис истакавши да је бугарски народ проруски одбио његов захтев. Хитлер му је предложио да пошаљу бугарске војнике у северну Африку, али ни овога пута Борис Трећи није пристао.“

Хитлер је напао Совјетски савез, а затим објавио рат Сједињеним Америчким Државама. Током рата Борис је неколико пута одлазио код Хитлера како би разговарао о улози Бугарске у рату. Непосредно после једне од тих посета, у августу 1943. године Борис изненада умире након срчаног напада. Разлог његове смрти није потпуно јасан до данас. То што је умро тако изненадно, изазвало је гласине о убиству. Сахрана монарха је била грандиозна – он је био популаран и вољен у Бугарској.

Поводом обележавања 120 година од рођења цара Бориса Трећег отворена је изложба под насловом „Бугарска – раскошне палате и владари Трећег бугарског царства“ коју посетиоци могу да виде у галерији „Рајко Алексијев“ у Софији. Велико интересовање побуђују јединствене архивске фотографије на којима су чланови Борисове фамилије, а неке од којих шира публика има прилике да види први пут. Фотографије уступиле су Државна агенција „Архиве“, породица Симеона Сакскобурготског, сина Бориса Трећег, а друге су допутовале из музеја у Шумену, Разграду, као и из Аустрије. Очекује се да изложба буде приказана и у Чикагу, САД.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова