„Моје родно село Трговиште, у Сливенској области, нећете наћи на мапи Бугарске јер је остало под водом акумулације „Овчарица“ – прича Пенка Павлова. - Одрасла сам у породици народних музичара. Мој ујак је свирао на кавалу, а моја мајка и отац су веома волели да певају. Задојена сам народном музиком, тако да није било могуће да не постанем певачица. Поред тога, моји прадедови и по оцу и по мајци су били свештеници. Песму „Злато девојко“ запамтила сам из детињства. Касније сам је чула у извођењу једног ћеманисте у селу Кортен, а затим од једне старије певачице у Старој Загори и на крају је од све три варијанте настала моја  песма.“

Пенка Павлова се удала 1953. године у Старој Загори. Две године касније, на новогодишњој прослави певачица се упознала са врхунскиим хармоникашем Иваном Шибилевим који је пратио њена извођења. Он ју је позвао да сними своје песме на радију Стара Загора. Прве две песме Пенка Павлова је снимила са Иваном Шибилевим, а следеће са оркестром. Годину дана је певала у локалном народном ансамблу који се данас назива

„Загоре“, а затим је почела дугогодишњи рад са групом „Наша песма“. „Тамо су били највећи певачи оног доба – Мита Стојчева, Георги Чилингиров, Ратка Кушлева, Лалка Павлова, од којих сам учила – сећа се Пенка Павлова. – Прва сам купила магнетофон на који сам снимила народне песме у извођењу старијих сеоских жена. Почела сам да певам и грчке, турске и циганске песме, а за сваку прилику сам имала одговарајућу ношњу. Називали су ме свадбарском певачицом. Међутим, на тракијској свадби је стварно било тешко певати, јер је она почињала у суботу увече и завршавала се у понедељак ујутру. Изводили смо на стотине песама.“

Пенка Павлова је такође радила са Леновском и Конушенском групом, а 11 година са оркестром „Авлигите“ из Старе Загоре.

Током путовања са групом „Наша песма“ она је стално обогаћивала свој репертоар. Већину песама је снимила на Радију Стара Загора, Пловдив и Софија. Велику популарност донела јој је песма „Трновска царица“. Певачица је приредила на хиљаде концерата. Седам месеци је предавала бугарску народну музику у Лос Анђелесу где је постојало велико интересовање за фолклор источноевропских народа. То је била велика част за њу, али се певачица ипак вратила у домовину. „Желела сам да снимим што више песама, али никад нисам имала довољно времена. Зими сам ишла на турнеје, а лети певала на свадбама, рођенданима, крштењима и другим празницима. Била сам „заслужни уметник“, али је после демократских промена код нас ово почасно звање укинуто. Добитник сам ордена Кирила и Методија првог реда и награде „Златна лира“ Савеза музичких уметника. Међутим, боли ме то што су у годинама демократије народни певачи помало заборављени, а поп фолк је постао све популарнији. Иначе, имам још пуно песама које нисам снимила. Ја сам извор знања јер познајем историју скоро свих песама наших великих народних извођача“, рекла је Пенка Павлова.

Певачица се успешно опробала и у другом жанру – старе градске песме. Четири пута је освојила прву награду на такмичењу у граду Петричу. По савету акад. Николаја Кауфмана који је био члан жирија, она је издала своје песме на стихове великих песника Христа Ботева, Ивана Вазова, Пеја Јаворова и Димча Дебељанова на компакт диску под називом „Вазраждане“ („Препород“).

„Имала сам занимљив и буран живот и још се не могу помирити да сам већ код куће – каже Пенка Павлова. – Ја сам прва жена у Старој Загори која је завршила курс за возаче. Возила сам такси по уским планинским путевима у Родопима. Са јединим музичарем у мом животу, хармоникашем Петком Дачевим, имала сам луду и страствену љубав која ми је дала много тога. Када је преминуо, почела сам да пишем стихове и тако је већ 20 година.

„Гасне далека успомена, мој дан је бескрајно црн. Зар је човек човечан, ако престане да буде веран...“

Превела: Марина Бекријева