Премијера оперете „Моја лепа госпођице“ која је одржана 24. јануара у Музичком позоришту у Софији заслужила је бурне аплаузе публике. Ово дело она је чула у новом преводу за који се побринуо Милен Митев. Посебну пажњу привукли су социолекти - јунаци говоре језиком типичним за социјалну класу којој припадају, што мјузиклу придаје посебан стил. „Што се наше представе тиче, не своди се све на језик. Он је само претекст, једна компонента у понашању људи.“ – каже редитељ Димитар Шарков.

Први пут у руке чланова оркестра доспела је оригинална партитура  достављена из Лондона. Финале је одлично смишљено и тако музика и драматургија представљају једну целину. Ваља поменути и динамични, мултимедијални декор који допуњује радњу. Све је то оперету „Моја лепа госпођице“ претворило у „чаробну пилулу“ за добро расположење и пуно осмеха. Успеху представе допринели су и дивни глумци трупе Музичког позоришта у Софији. За Катерину Тупарову и Људмилу Козареву које тумаче Елизу то је била сањана улога. „Да би се креирао богат, јарак лик од посебног значаја је партнерство на сцени“, изјавиле су оне. Улога проф. Хигинса поверена је талентованим глумцима Александру Мутафчијском и Марчу Апостолову, а улога пуковника Пикеринда - Драгомиру Стојкову и Ивану Паневу. Својом врсном глумачком игром они и сви остали чланови позоришне трупе допринели су успеху оперете која обилује покретом и плесом.

Ево шта је за наш радио изјавио Александар Мутафчијски:

„Веома сам срећан што се улога проф. Хигинса нашла у мојој глумачкој биографији, јер сам до сада у својој каријери тумачио првенствено комичне улоге, много ређе драмске. Када сам сазнао да је за редитеља позван Димитар Шарков, било ми је драго јер га респектујем. Потом сам утврдио да је са њим лако радити. Ретко ми се до сада дешавало да знам зашто и како да изговорим сваку употребљену реч у представи. Г. Шарков поставља глумцу сасвим конкретне и јасне задатке. Веома је критичан, али у исто време и пажљив.“

Диригент оперете „Моја лепа госпођице“ је Јули Дамјанов. Он је изјавио да је први пут ову оперетску представу гледао 1972. године када је Елизу тумачила Лиљана Кисјова. Многи памте њене изванредне улоге које је одиграла управо на сцени Музичког позоришта у Софији. На жалост, она нас је недавно напустила, а њени пријатељи и колеге су је на последњи пут испратили као праву легенду тог позоришта.

„Мој најупечатљивији сусрет са Лиљаном Кисјовом везан је за моје прве кораке у позоришту - прича Александар Мутафчијски. - Учествовао сам на оперетском такмичењу „Мими Балканска“. Тада је она била члан жирија заједно са Видином Даскаловим, Донком Шишмановом, Русланом Рајчевим, Светозаром Доневим – именима чврсто повезаним са историјом оперете у Бугарској. Један мој колега ми је рекао да док певам гледам у њу. А ја, чим сам изашао на сцену, уперио сам поглед у гђу Кисјову, а тако бих урадио и да није било претходног савета мог друга. Искрено, чинило ми се да ће она скочити и загрлити ме. Видео сам човека који жели да младом колеги помогне, да га охрабри, па макар и само једним топлим осмехом. Затим смо се у позоришту релативно ретко виђали. Али чувам драгу успомену – једну слику на којој ме је она загрлила као рођена мајка. За све нас била је „мама Лили“. Ову представу посвећујемо њој – првој Елизи у Бугарској.“

Превод: Албена Џерманова