Ако је веровати разноразним светским топ листама, ми Бугари смо нација која стално гунђа, која је увек нечим незадовољна. У прилог томе говоре и последњи подаци Евростата, објављени поводом Светског дана среће, 20. марта.

И овом приликом Бугари су међу најнезадовољнијим својим животом и са најнижом куповном моћи међу грађанима 28 држава чланица ЕУ. Што се куповне моћи тиче – не можеш црно назвати белим. Мада се не би рекло да је ниско самопоуздање искључиво последица бројних материјалних тешкоћа и ниског животног стандарда. Можда је ипак у питању онај поприлично дотрајали бугарски "чип" који смо, према савету једног бившег бугарског премијера (и несуђеног цара), већ одавно морали заменити новим?

"Ми, Бугари, нашли смо се у улози ружног пачета које још увек не зна да је лабуд", овако психотерапеут Мадлен Алгафари коментарише ниско самопоуздање Бугара. Да ли су свакодневне тешкоће главни разлог да себе замишљамо управо тако? "Последњих година доста сам путовала, радила сам са колегама из других држава и све време сам мислила да не умемо да ценимо оно што имамо, што можемо и што јесмо", каже Мадлен. Иначе, корени нашег не баш високог самопоуздања сежу у далеку прошлост.

"Има доста негативизма у нашој историји - каже Мадлен Алгафари. - Ако се вратимо натраг у време, све до наше прапостојбине на тибетским просторима, видећемо да у култовима наших далеких предака, у њиховим ритуалима и веровањима нико није славословио добра божанства него је настојао да одобровољи зле. Наши преци су живели у изузетно лошим климатским условима, живот им је био веома тежак, па су морали да пазе на све што их окружује. Другим речима, имали су своје антене за хватање негативних сигнала и злих намера. Можда се отада у нашу крв, у наше ћелије угнездило ово очекивање зла, овај непријатељски однос према околном свету. Уједно с тим међутим имамо и своје несумњиве позитивне стране – издржљиви смо, сналажљиви, штедри, поседујемо невероватну вештину да гледамо на себе са дозом хумора, што је иначе карактеристично за мало нација у свету."

Ипак, време је да се опростимо од неких својих традиционалних особина, а друге – које баш не умемо да ценимо, да сачувамо, зато што битно утичу на нашу националну психу. Уосталом, колико људи зна да управо у бугарском фолклору има највише негативно обојених народних изрека, у поређењу са фолклором других народа. Примера има напретек. Рецимо: "Много доброг не слути на добро", што би рекло – ово се неће добро завршити, или пак ова: "Погнуту главу сабља не сече".

Ни у ком случају се не може рећи да смо као нација по природи

песимисти, да смо стално незадовољни и стално гунђамо, каже Маргарита Бакрачева са Института за истраживање становника и човека при БАН:

"Свакако да су неке особине карактера традиционалне, али због окружења у којем живимо, а које се не мења значајније и брже, неке ствари могу ескалирати и попримити видљивији облик. Ми смо чак кроз спроведена истраживања међу различитим групама људи потврдили да су Бугари срећни и незадовољни. И ту нема никакве противречности. У својим одговорима испитаници су срећу мерили здрављем, љубављу, породицом, пријатељима, сунцем итд. Тако да ми успевамо да будемо срећни и да очито разликујемо срећу као унутрашње стање од онога што сами можемо променити. На срећу, испоставило се да је Бугарину стало до природе и лепих ствари. Али због одсуства задовољства, сигурности, ми некако ретко размишљамо о лепим тренуцима, а много чешће о томе како ћемо опстати или каква нас будућност чека.

Забележен је снажан пад мотивације људи и одсуства наде за шта је у великој мери криво одсуство сигурности. Када не постоји сигурност и темељ који би могли послужити као ослонац, током година смањују се нада и вера да се заиста нешто може променити. То људе чини пасивним и тера их да прихвате ствари онакве какве јесу, да се помире и живе од данас до сутра. Оптимизам улива чињеница да смо још увек међу народима који су у извесној мери сачували пријатељске односе међу људима. На пример, још увек можеш некога назвати и видети се са њим одмах, или можеш да некога посетиш без претходне најаве, што значи да смо сачували непосредност у личним односима. А тога нема у индустријским заједницама."