Крајем 19. и почетком 20. века град Габрово се афирмисао као водећи индустријски центар у Бугарској. Због бројних фабрика и квалитетних производа он је постао популаран као „Бугарски Манчестер”. А један од „криваца” за то био је Иван Хаџиберов, оваплоћење тежње Габроваца ка модернизацији производње и увођењу европских модела. У тешкој бугарској стварности, без неког значајног капитала, Иван Хаџиберов је прошао пут од трговца и произвођача брашна до водећег домаћег фабриканта и произвођача финог вуненог платна и пионира бугарске енергетике.

Иван Хаџиберов је рођен 1858. г. у богатој габровској породици. Отац му је био произвођач брашна и бавио се трговином и превозом различите робе. Он је био власник једне мале воденице на реци Јантра. Око тог млина, много касније је подигнута велика фабрика – она његовог сина.

„Ивану Хаџиберову је припала част да остави траг у младој бугарској индустрији - прича о њему кустос Регионалног историјског музеја Добромир Трновски. - Он је започео од нуле и његова прва самостална делатност везана је за откуп дувана из јужне Бугарске. Подухват је испао више него успешан и профитабилан и обезбедио му почетни капитал за модернизацију очеве производње. Саградио је воденицу коју је покретао воденични точак са 30 коњских снага. Али то није било све. Иван Хаџиберов је и даље тражио нове и нове изазове и проширивао своје пословање. То га је 1901. г. одвело у Немачку где је купио 5 разбоја и један динамо са неколико сијалица. Динамо је покретала вода очеве воденице и захваљујући њему је засијала прва сијалица у Габрову. А купљене разбоје користио је да отвори прву у граду фабрику за фине вунене тканине које су рађене од увозне европске сировине, а за покретање разбоја коришћена је опет енергија воденице.”

Хаџрберов је са посебним интересовањем пратио све новости у сфери енергетике и производње. Постепено је осетио мањак покретачке снаге за своју производњу и одлучио је да сагради електрану. У оно доба, тим пре у условима једног ипак маргиналног града, та идеја је изгледала неизводљива, па чак и нешто сулуда. Али је предузимљиви индустријалац тражио кредитирање од банке. Међутим, гласине да им је суграђанин полудео, натерале су банку да прекине кредитирање и да оптерети сву његову имовину. Али је убеђени у своје способности Хаџиберов отишао у Трново и пиштољем у руци приморао директора Бугарске народне банке да одустане од тог решења и да настави са финансирањем. Електрана је коначно саграђена 1906. г. Свестан значаја саграђеног, Иван Хаџиберов је позвао уметника да ослика зграду. На источној фасади насликана је земаљска кугла на којој плеше лепа девојка – симбол освајања света струје, а испод кугле се вије бугарско коло градитеља електране, које води њен оснивач.

„То коло је један од занимљивих чинова који су пратили изградњу. Да би електрана била подигнута, било је потребно прокопати један изузетно тежак терен и пресећи стеновиту деоницу дугу неколико километара. Да би подржао раднике у тим тешким тренуцима, власник је позвао чувеног локалног гајдаша који им је свирао док су радили, а крај радног дана увек се завршавао бугарским колом. Иван Хаџиберов је потврдио значај тог кола и електране речима да је ову инсталацију саградио не он, већ гајдаш Недјалко.”

То је била и прва чисто бугарска хидроелектрана, која је саграђена у индустријске сврхе и то само домаћим капиталом. Инвестиција је износила око 300.000 тадашњих златних лева. После 1910. г. она је проширила своју делатност и напајала струјом део Габрова.

До краја свог живота индустријалац из Габрова је радио на приближавању Бугара савременим европским трендовима и то не само у сфери индустрије. Он је, например, саградио јединствени у оно доба фабрички комплекс, који је осим традиционалних производних просторија, укључивао и станове за раднике. У региону је уређен енглески парк, зоолошки врт, воћњак, где је свако могао да сакупља воће. Изграђено је и игралиште са тениским тереном. За раднике и њихову децу саграђена је прва у земљи приватна школа са професионалним наставницима. А за слободно време радника отворено је и читалиште где су се приређивала посела и представе.

„Слично већини индустријалаца Габрова, и Иван Хаџиберов је био издашан дародавац – каже Добромир Трновски. - Он је један од утемељивача и први донатор градске библиотеке. Иван Хаџиберов је и међу оснивачима Индустријске банке Габрова, која је имала идеју да директно кредитира локалну индустрију. Он је и велики родољуб, учесник бугарског ополчења за време Руско-турског ослободилачког рата 1877-1878 г., а затим и Српско-бугарског рата.”

Иван Хаџиберов је оличење модерног бугарског предузетника с почетка 20. века. Преминуо је 1934. у 76. години живота а на сахрани, у знак поштовања, испраћен је завијањем сирена свих фабрика Габрова и непрекидним звоном свих црквених звона у граду.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: архива града Габрово