Пре 175 година рођен је бугарски учитељ, књижевник и народни будитељ Илија Рашков Бласков који је својим трудом и неуморним радом заорао дубоку бразду у бугарској културној и духовној ризници. Он је један од стваралаца који су обележили почетке бугарске књижевне прозе. Његова приповест „Изгубљена Станка“ у којој описује живот Бугара у доба Препорода, у ствари је прво бугарско дело које се бави сеоском тематиком. Судбина Илије Бласкова је слична оној светлих личности из тог времена које су интересе отаџбине и народа увек стављале изнад личних интереса.

Илија Бласков је рођен 1839. године у граду Клисура у вишечланој породици учитеља Рашка Бласкова. Стекао је основно образовање код куће, од свог оца. После затварања школа за време Кримског рата (вођеног од 1853. до 1856. године између Русије и алијансе коју су сачињавали Османско царство, Велика Британија, Француска и Сардинска краљевина), Илија Бласков је током 6 месеци шегртовао у једној кројачкој радњи у граду Силистра. Касније је прешао у руски табор и са трупама стигао у румунски град Браила, где је до 1856. истовремено радио као преводилац и шегрт у једној занатској радионици. Наредне године, по повратку у Бугарску, Бласков је постављен за учитеља. Три године касније отпутовао је у град Шумен, где се упознао са наставником, драмским писцем и аутором првих позоришних комада у Бугарској Добријем Војниковим. Он је Бласкову пружио подршку и први подстицај за писање књижевних дела, каже Димитар Стојков, шеф Одељења за историју бугарског народа од 15. до 19. века Историјског музеја у Шумену:

„У Шумену је Илија Бласков учитељевао и уједно писао приповести и приповетке, издавао календаре, уређивао часописе, припремио велики број уџбеника. Године 1865-66. он је заједно са својом млађом браћом, сеоским свештеницима и сиромашним грађанима основао мало књижевно друштво. Оно је имало за циљ да прикупља новац за издавање књига, део којих је поклонило сеоским школама. 1873. године Илија Бласков је учествовао у раду првог Сабора учитеља у Шумену. На њему су усвојени Статут сеоских школа и одлука о обавезном образовању бугарске деце у Варненско-Преславској епархији. Међутим, да би га људи одобрили и подржали, статут је требало да се разјасни на сеоским скуповима. У ту сврху Илија Бласков је у празничним данима обилазио насеља без икакве накнаде.“

После ослобођења Бугарске од османске владавине 1878. године, истакнути писац и просветитељ постао је школски инспектор и наставник у Девојачкој гимназији и Педагошкој школи у Шумену.

„Илија Бласков је своју књижевну делатност започео још пре него што се трајно настанио у Шумену – прича Димитар Стојков. – Године 1856. објавио је у Букурешту књигу „Десет Божјих заповести“ или „Кратке хришћанске поуке“. Она је преведена са грчког језика и у њој долазе до изражаја његов таленат и преводилачке вештине. То је први књижевни рад Блскова који је служио као уџбеник у бугарским школама, а који представља тумачење десет Божјих заповести. Народни будитељ је 1863. године издао у Шумену своју другу књигу о животу два свеца - Јована Претече и Игњатија Богоносца.“

Илија Бласков је аутор приповести „Изгубљена Станка“ и „Злосрећна Крстинка“, као о дела „Две сестре – Добра и Грозданка“ и „Деда Добри“. Написао је и велики број приповедака, чланака, мемоара и других дела о препороду и запаженим личностима из тог раздобља. Блсков је такође био истраживач. Његова књига „Материјал за историју нашег Препорода“ издата 1907. године, богатог је документарног садржаја. Она је интересантно штиво за све који се занимају за културну, просветну и политичку историју Шумена. Илија Бласков је радио и стварао до последњег тренутка свог живота. Истакнути Бугарин је преминуо 13. августа 1913. године. Сахрањен је у дворишту цркве Три светитеља у Шумену.

Превела: Марина Бекријева