Када се помиње град Клисура сваки родољубиви Бугарин се сећа јунаштва бугарског народа у данима Априлског устанка 1876. године. Неће бити претерано рећи да је Клисура град-херој због решености мештана да се сви укључе у борбу за ослобођење отаџбине. Нико није остао код куће, чак су се студенти вратили из великих градова како би се борили раме уз раме са својим оцима. Али је борба била неравна. Вишехиљадне и тешко наоружане хорде Тосун-бега су насрнуле на 200 устаника. Клисуру је бранила и чета Ивана Козарева који је у народу био познат као Боримечка. А топ од трешње којим су се јунаци-патриоти спремали да одгурну противника постао је симбол не само Клисуре, него и револуционарног елана бугарског народа.

Данас скоро све у китњастом старопланинском градићу подсећа на догађаје из доба нашег националног препорода. Споменик Ивану Козареву са топом уздиже се као чувар у пределу Злидол. Хероји Клисуре оживљавају сваке године 2. маја у емотивној реконструкцији историјских догађаја. За тај се дан припремају и млади и стари.

"Не само у доба, већ и после Априлског устанка судбина Клисуре је била трагична - прича директор локалног историјског музеја Стојан Иванов. - Када је донето решење о устанку, Клисура је ушла у Четврти револуционарни округ чији су апостоли били Панајот Волов и Георги Бенковски. Они су одмах дошли у град како би обновили мрежу комитета коју је створио Васил Левски. Припрема устанка је почела у пролеће 1876. године. Тада се у свој родни град вратио и Никола Караџов, имућни и образовани младић који је течно говорио седам језика и радио као професор у Пловдивској гимназији. Управо он је учествовао у Великом народном собрању одржаном у пределу Обориште и био је члан одбора који је одредио датум избијања устанка. Караџов је био у Копривштици 20. априла по старом календару, када је у граду превремено пукла прва пушка и постао сведок свега што се тамо десило. Потписао је и чувено "Крваво писмо" Тодора Каблешкова којим је тај саопштио Георгију Бенковском у Панађуришту о избијању устанка, дописавши: "Био сам очевидац, када се све што је Тодор описао десило. Идем у Клисуру да направим исто. Н. Караџов". Нажалост преурањена решења апостола имала су горки завршетак. 26. априла Клисура је пала и била је скоро у потпуности уништена. Жртава је било око 400, а страдали су претежно деца, труднице и старци."

Зову храм Успења Свете Богородице новим храмом Клисуре иако је саграђен пре више од 120 година. О њему данас брине Лало Ботев.

"Испод велике куполе цркве сконцентрисана је магијска, божанствена сила која лечи и помаже телу да се одмори - прича он. - То је нови храм, а у старој цркви Светог Николе наши устаници су чували барут и оружје које су тајно доносили ноћу, јер ниједан Турчин не би ушао у хришћански храм. После почетка устанка мештани су Клисуру прогласили слободном републиком која је опстала шест дана. Али после напада турских хорди Европом је, како ми овде кажемо, "одјекнуо глас Клисурског топа од трешње". Масакрирани град су посетили страни новинари и били су зачуђени стравичним призором и посебно изгледом групе Клисураца који су се после дугог лутања планинским стазама, гладни, жедни и уморни враћали у своје родно место. Они су их питали зашто иду тамо кад нема и једног крова испод којег да се склоне, а најстарији члан групе – деда Стајко им је питањем узвратио: "А да ли има још неба изнад Клисуре?" "Јесте, одговорили су новинари, тамо је." "Чим је оно тамо ми ћемо испод њега саградити нову Клисуру." И они су то заиста урадили, али су одлучили да не обнављају старуцркву чије је звоно најавило почетак устанка, већ су изградили нову и посветили је Светој Богородици због иконе коју је један мали дечко сакрио испод капута бежећи из поражене Клисуре."

Превод: Александра Ливен