Први кларинет је 1690. године начинио немачки градитељ флаута Кристоф Денер. Кларинет је један од најмлађих дрвених дувачких инструмената који је са великим звучним обимом и нуди широк спектар динамичних техничких могућности. Пошто спада у највиртуозније инструменте због лакоће са којом се могу изводити различите врсте тонских покрета и мелодија овај инструмент се често користи у извођењима бугарских народних песама и игара. Током година је кларинет стекао статус соло инструмента, а донео је и многе промене у бугарском фолклору чиме је означио његов развој током 20. века. Многи врхунски извођачи међу којима и новатори обогатили су својим извођењима кларинетску традицију у Бугарској.

Кларинет су први пут код нас у својим извођењима у 19. веку користили професионални музичари ромског порекла. Први виртуози на кларинету су такође Роми. 30-их и 50-их година минулог века једни од најпопуларнијих кларинетиста код нас су Рамадан и Георги Лолови из града Сливена. О Рамадану Лолову (1904-1967.), који је поставио темеље кларинетске традиције код нас, и данас се говори са великим поштовањем. На почетку своје каријере Рамадан Лолов свира углавном на свадбама и весељима у тракијском крају. Изводи традиционалну бугарску музику, градске, а исто тако и турске, и ромске песме… Један од његових неизбрисивих трагова су грамофонске плоче које је снимио за бугарске продуцентске куће у иностранству. Познати извођачи као што су Иванка Георгијева, Атанаска Тодорова, Гуди Гудев и други често наступају уз његову пратњу. "Изврсни зналац бугарске народне песме, виртуоз на кларинету који као да се срастао са овим инструментом. Вешт и префињен извођач без премца. Сам је изводио, а његова соло извођења су попут магнета привлачила људе. Магија његовог кларинета очаравала је све," пише Васил Чапразов и додаје: "Био је некако друкчији од осталих кларинетиста. Он је био инспирација и узор, био је ауторитет кога су сви пратили. Копирали су му и стил одевања – скупи, модерни црни пругасти костим, лептир машна… А кларинет је увек стискао испод пазуха. Одбио је да се придружи два велика ансамбла народних песама који су остали у историји града Сливена. Његова музика се умногоме разликовала од оне коју су изводили остали. Он је био и остао свадбарски музичар."

По речима фолклористе академика Николаја Кауфмана, Рамадан Лолов је родоначелник "виртуозних традиција свадбарских кларинетиста, уметник који је уливао страх у "чалгаџије" 30-их година и који је имао ауторитет који данас ужива Иво Папазов." Проф. Лозанка Пеева каже да је Рамадан Лолов оснивач нове традиције, док је његово стваралаштво забележило почетак "хибридизације" локалне бугарске музике, дакле, слободно можемо рећи да је то била "епоха Рамадана Лолова."

Поред Рамадана Лолова, многи други кларинетисти остављају неизбрисив траг у бугарској народној музици, а захваљујући њиховим извођенима кларинет се афирмише као соло инструмент. Реч о мајсторима на кларинету попут Ахмеда Бабакова, Радија Ангелова, Запрјана Салијева.

Касније се појављују и Тодор Пичуров (1921-1998.) из Момчиловца, који је са својим саставом свирао углавном у родопском крају. Стојчо Кузмов (1919-1985.), Георги Пендов (1933-1989.) и Никола Янков (1932.) из тракијске области развијају и обогаћују инструменталну традицију са Првомајском, Садовском и Леновском свадбарском формацијом.

Свакако морамо поменути и Георгија Коева (1910-1983.) из Малог Конара код Пазарџика. Коев је познат по својим мелодијама изведеним у лаганом темпу. Георги Коев је један самосвојни уметник каквих више нема. Његовим извођењима се диве професионални музичари као што су композитор Филип Кутев и кларинетиста Петко Радев. У тонском архиву Бугарског националног радија сачувано је преко 30 мелодија које су се изводиле око трпезе, на колу или за време жетве. Након самосвојног талента какав је био Коев у кларинетској традицији се појављује школовани кларинетиста Петко Радев (1933). Радев је рођен у селу Свобода, тракијска област. Завршио је Националну музичку академију у Софији, а током своје каријере је више пута освајао награде на престижним конкурсима за инструменталисте. Ова признања су му отворила врата Миланске скале где је дуги низ година био солиста. Упркос томе, Радев никад није престао свирати традиционалну музику, а формирао је и свој оркестар. Његова извођења карактерише префињен и култивисан звук уз поштовање општеприхваћених правила извођења кола. На Радева су се угледали многи млади музичари међу којима је и Димитар Пасков (1949) из села Врбице код Шумена о коме кажу да је најближи следбеник Радевог стила.

Најпопуларнији кларинетиста 80-их година минулог века код нас, Иво Папазов-Ибрјама (1952.) је такође један од ученика Петка Радева. Папазов је познат по томе што је одбио да се држи постојећих правила у кларинетској традицији. Иво Папазов је виртуоз који је обишао цео свет, а добитник је награде публике са конкурса Би Би Сија за светску музику.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова