Од почетка 2013. до сада, око 10.000 избеглица потражило је азил у Бугарској. Од тога скоро 6.400 лица добило је хуманитарни или избеглички статус. Истовремено су се у бугарском друштву појавила ксенофобска расположења, дошло је до расистичких испада и излива мржње у односу на недужне жртве ратова и насиља у различитим деловима света. У одговор на то многе невладине организације су позвале на толеранцију и веће разумевање, организовале су донаторске кампање. На хиљаде Бугара одазвало се апелима за помоћ и дало добровољне прилоге за те људе у невољи.

Данас, годину и по дана касније, чини се да су се страсти стишале, али Бугари се и даље односе са неповерењем према дошљацима. Зато кампања Бугарског хелсиншког комитета и Мулти култи колектива под насловом "Упознај избеглице" поводом Светског дана избеглица подстиче пажњу према дирљивим људским причама породица које су потражиле уточиште у Бугарској.

"Циљ кампање је да сруши најраширеније митове о избеглицама - каже Бистра Иванова из Мулти култи колектива. - Представљамо избегличке приче људи који су се интегрисали у наше друштво, знају бугарски, нашли су посао. С друге стране многи бугарски грађани су се укључили у донаторске кампање и зато смо позвали дародавце и волонтере да изнесу своја запажања о животу и судбини избеглица."

Међу првима који су пружили помоћ избеглицама је и 87-годишња Ангела Великова из села Гољам Дервент које се налази на граници са Турском. Потомак избеглица, она се не боји људи који су прешли границу, иако не разуме њихов језик. Осећа њихов бол, види ужас рата у њиховим очима и саосећа са њиховим патњама.

"То су деца, мушкарци, жене, није могуће их пребројати. Полицајци их задржавају на граници, они ћуте, а шта могу деца у овој ситуацији?"

Питамо Ангелу Великову зашто им помаже.

"Јер је моја мајка била у сличној ситуацији, када је имала 11 година и њена је породица бежала. Од ње сам запамтила какве су тешкоће доживели, нису имали шта да једу. Због тога жалим избеглице. Помажем им свим што се може, дајем им храну."

Сличне приче могу се чути пре свега од људи који су се, као и бака Ангела, суочили са судбином избеглица. Волонтери који су своје напоре и енергију уложили у пружање помоћи овим људима, такође могу много тога да испричају. Зато организатори кампање позивају све који су на неки начин повезани и саосећају са избегличким породицама у Бугарској да поделе своје утиске и искуства и подстакну што је могуће више људи да отворе своја срца за волонтерство и дародавство. А избеглице имају највећу потребу за кухињском посудом, одећом и обућом за бебе, играчкама и посебно за људском топлином и разумевањем.

Превеле: Ана Андрејева, Марина Бекријева