У Бриселу су три бивше совјетске републике потписале партнерске споразуме и споразуме о слободној трговини са Европском унијом. „Унија вас подржава више него икада“, изјавио је председник Европског савета Херман ван Ромпеј пре него што су украјински председник Петро Порошенко и премијери Грузије и Молдавије – Иракли Гарибашвили и Јури Леанча ставили своје потписе испод тог документа и начинили први корак ка свом европском сну. Али је Украјина платила највећу цену за тај сан. Споразум о придруживању претворио се у јабуку раздора за украјинско друштво, пошто је крајем прошле године у Вилњусу претходни председник Виктор Јанукович одбио да га потпише.

Већ тада је председник Русије Владимир Путин упозорио да би тај чин изазвао трговинску конфронтацију и предложио као алтернативу помоћ од 15 милијарди долара и ниске цене гаса. Одмах после тога је дошло до опозиционих протеста, крвавих сукоба на Кијевском „Евромајдану“ и пуцњава на улицама, остварен је унутарполитички преврат у Партији региона Јануковича, а председник је свргнут с власти. Отада је Украјина запала у кризу без преседана са сепаратистичким референдумима и партизанским ратом у рускојезичним говорним подручјима на истоку земље. И поред тога, споразум је свечано потписан и окарактерисан од стране Порошенка и европских лидера као „историјски“. Одмах се чуо и одговор Москве: „Русија ће донети мере како би заштитила своју економију“, упозорио је Дмитриј Песков, портпарол председника Путина.

„Потписани партнерски споразуми су врло добра вест за нашу земљу“, изјавио је у интервјуу Радију Бугарска политиколог Владимир Шопов:

„Као прво, брза европеизација наших суседа је веома корисна и за нас, пошто се тако редукују ризици по нашу безбедност, синхронизују се институционална и законодавна база, тј. ствара се више могућности за билатералне односе. За мене од посебне важности је споразум са Украјином, јер се тако у великој мери обеснажују амбиције формирања Евразијске уније. Ствар је у томе што се начин на који се она замишља уопште не поклапа са модерном политичком и економском сарадњом институција. Дакле, лично ја видим само позитивне вести. Не смемо заборавити и то да је бугарска дијаспора у Украјини и Молдавији велика. Тако да је за мене то још један корак и могућност да наши односи са тим државама ступе на чврсто, европско тло.“

„Бугарска није велики добитник у тој ситуацији, јер она дуго времена није доживљавала ове земље као стратешке партнере“, рекао је политиколог др Иван Начев:

„Бугарска је сарађивала углавном са балканским земљама. Дакле, она је била окренута ка Македонији и Турској, потенцијалним кандидатима за чланство у ЕУ, и ка земљама западног Балкана. Али све те државе се налазе под утицајем других геополитичких кретања, што се свакако одразило на спољну политику Бугарске. Дакле, тешко да ћемо добити било шта конкретно у овом случају. Наравно, у процесу придруживања тих земаља ЕУ могуће је да успоставимо и развијемо добре трговинске односе. Нажалост, Бугарска је изгубила још нешто. А наиме, ми смо једина земља чланица ЕУ чије је службено писмо ћирилица. Бугарска је могла да преузме улогу посредника када су у питању земље које такође користе ћирилично писмо, а нису чланице Заједнице. Она је могла да буде добар „политички менаџер“ и у односима ЕУ и Русије. Јесте да су они тренутно заоштрени, али једини и најближи стратешки партнер у региону је била и остала Русија. Оне ће се кат тад помирити, јер се две стране налазе у узајамној зависности.“

Превеле: Александра Ливен, Ајтјан  Делихјусеинова