Људи у селу Бршљану се још увек сећају времена када је ово место врвело од људи и орило се од дечјих гласова, а учионице нису могле да приме сву децу дораслу за школу. Од некадашњих хиљаду становника данас у селу Бршљану живи 50-ак људи, а село је пусто у зарасло у коров. Са доласком лета у ово место стижу и први гости чиме се и број његових становника благо повећава.

Некада, када је Бугарска била у саставу Османског царства, ово место се звало Сармашик што на турском значи бршљан. И попут повијуше по којој је названо ово место, село Бршљан стрпљиво подноси све тешке ударце и невоље судбине.

Почетком 20. века ово странџанско село нашло се у средишту борбе за ослобођење овог дела Балкана од Турака. Житељи села још увек препричавају легенде и приче о храбрим војводама, о њиховим подвизима и јунаштву. Данас Бршљан представља право архитектонско благо са више од 80 аутентичних грађевина старих преко 200 година. Стога, не треба да нас чуди чињеница да је село Бршљан проглашено архитектонским резерватом. Једна од старих кућа претворена је у етнографски музеј. На улазу Музеја дочекала нас је кустос Марулка Кирјазова која нас је упознала са типичним особинама локалног грађевинарства. Гђа Кирјазова нам је открила тајну издржљивости старих сеоских кућа. Испоставило се да су темељи тих већином двоспратних грађевина укопани у земљу што објашњава и чињеницу зашто су зидови првог спрата од камена:

„Оно што је специфично у техници градње зидова у нашем крају јесте да су сваких 50-60 центиметара поређане дрвене греде које стварају својеврсни појас. Приликом земљотреса дрвене греде се савијају и спречавају урушавање зидова, а отуда и читаве зграде. На доњем спрату куће биле су животиње, а на горњем – људи. Куће су споља обложене храстовим даскама.“

Радознало завирујемо на други спрат где је приређена етнолошка збирка, тамо је и типично за овај крај огњиште – укопано ватриште, као и својеврстан кућни луксуз – тоалет на балкону. Представља обичну рупу у дашчаном поду. Још једна стара грађевина, Баљова кућа претворена је у музеј, а у њеном дворишту, специјално за госте организују се посела.

На столицама-троношцима или на миндерлуку поседале су овдашње баке, обучене у ношње и закићене цвећем. Њихов репертоар укључује извођење странџанских песама, чешљање вуне, плетење, ткање, предење на вретену и разне друге кућне праксе наслеђене од мајки и баба. На стрмим уличицама Бршљана пролазимо поред групе Француза и крда коњића, пуштених на испашу на оближњим пољанама. Сасвим близу, на сеоском тргу је црква Светог Димитрија, која је добрим делом укопана у земљу. Одмах уз њу је стара црквена школа, данас претворена у туристичку атракцију. У приземном собичку обучавали су се 12-13 годишњи дечаци. Они нису седели у ђачким клупама, већ директно на поду, премазаном глином, а писали су на воштаним плочицама. Брижљиво су помоћу танких штапића исписивали ћирилична слова, а при крају сваког часа восак би био растопљен на огњишту и руком заглачан.

У понуди су разне варијанте смештаја. У овдашњим гостинским кућама можете уживати у кућном комфору и пробати укусна сеоска јела. Онда прошетајте по селу, завирите у дворишта, утонула у бујну вегетацију, у чијим се сеновитим деловима раширио бршљан, обиђите кућерке са дрвеном оплатом које као да је нацртала дечија ручица и погледајте према таласастим бреговима Странџе, утопите су у атмосферу те исконске лепоте, која одише шармом прохујалих времена. Сасвим природно искрсава питање „Је ли то сан или јава?“ Уштините се и одмах ћете се убедити да сте будни и да сте се обрели у једном крају Бугарске који има магнетичну привлачност. Заљубићете се у Бршљан заувек.

Ово подручје се промовише у склопу пројекта „Магија древности и лепота природе од Бургаског залива до Странџе.“

Превеле: Ана Андрејева, Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Венета Николова