У време духовне кризе, моралне деградације и ниских страсти, сваком друштву је потребна нека светлост. Оно има потребу за ослонцем који би му помогао да превазиђе тешке тренутке. Такав ослонац је нада која се темељи на правим хришћанским вредностима - доброти, љубави, самилости. Последњих година један Бугарин је постао симбол светлости у тами, за којом данас многи свесно или несвесно трагају. Тешко да је случајност да је његово име Добри, јер се поуздано може рећи да је он оличење доброте и племенитости. Сви који га познају, са радошћу су прославили његов 100. рођендан.

Добре Димитров Добрев, познатији као деда Добри или светац из села Бајлово, рођен је 20. јула 1914. године у родном месту великог бугарског писца Елина Пелина, које је удаљено око 25 км од Софије. Он нема успомена из детињства и школских година, али је познато да му је отац погинуо у Првом светском рату и његова мајка је сама одгојила своју децу. Поред тога, старац не воли да прича много о себи, па зато су и биографски подаци о њему прилично оскудни. За време бомбардовања Софије током Другог светског рата, он је скоро потпуно изгубио слух од експлозије гранате. Без обзира који је био разлог за животни избор овог човека, од једног тренутка па надаље становници села Бајлово су постали сведоци његовог посебног, аскетског начина живота.

Сваког дана деда Добри је пешке прелазио пут од свог родног села до Софије и назад, а тек у последњим годинама због старости почео је да користи аутобуски превоз. Локални возачи га тако добро знају да од њега често пута не узимају паре за карту. Они знају да је мисија доброг старца света не само за њега, него и за остале људе јер већ годинама деда Добри сакупља средства за обнову бугарских православних цркава и манастира, међу којима је и највећи катедрални храм Св. Александра Невског у Софији. Секретар Црквеног одбора Стефан Калајџијев се још увек сећа оног дана у мају 2009. г., када је старац дошао код њега и открио му своје намере.

Испоставило се да деда Добри није знао у којој се банци налази новац који је годинама прикупљао стотинку по стотинку, па зато су њих двојица кренули да обилазе филијале свих банака у граду Нови Искар, где је блиска рођака старца депоновала паре. Износ од 35.000 лева постао је највећа приватна донација у историји катедралног храма. Тада се у Бугарској почело говорити о добром старцу или свецу из Бајлова, а такође је постало познато да је већ 2000. године деда Добри сву своју имовину завештао цркви. Наравно, одмах су се нашли људи који су желели да га оклеветају, говорећи да је напустио своју породицу да би лутао путевима које је сам налазио. Земљак Елина Пелина не крије своје огорчење овим односом, али можда му је у овом случају глувоћа помогла да махне руком и настави напред са својом уобичајеном благошћу и добротом.

Међутим, скоро нико деди Добрију не би замерио да просјачи, јер сви који га познају убеђени су да ништа не узима за себе од новца који је скупио. Светац из села Бајлово је даровао велика средства још многим другим храмовима међу којима су цркве у граду Калофер и селу Поибрене. Он је предао 25.000 лева за рестаурацију манастира Успења Свете Богородице у селу Елешница и храма у селу Горно Камарци. Осим што је поклонио 10.000 лева цркви у селу Бајлово, стогодишњак је и сам свесрдно помагао у обнови крова храма. Деда Добри живи у малој скромној соби с једне стране цркве и спава на поду. Он одбија да прими на поклон чак намештај. О добром старцу се брине једна од његових ћерки. Захвалан је само на било каквој новчаној помоћи за цркве и када му мештани донесу нешто хране која се често може видети на његовом прозору…

Без обзира ко је и одакле долази, својим тихим и ненаметљивим присуством деда Добри је нам узор и значајан морални ослонац. Његов осмех, добра и блага реч, благослов и смерност са којом љуби руке деци која бацају новчић у пластичну чашицу, људима значе много више него бездушне проповеди неких свештеника који су у овим тешким временима потпуно занемарили своју људску и пастирску дужност. Желимо деди Добрију, овом светом и племенитом човеку, крепко здравље и да својом духовном снагом и великим срцем нам још дуго година буде зрак светлости у тами.