У загрљају нетакнутих шума планине Родопи, на 1.250 метара надморске висине, смештено је живописно село Осиково чији су становници познати као вредни људи широког срца. Пре више година, док је радила на истраживању историје и традиција бугарских муслимана, Украјинка Светлана се заљубила у ово село. Она се спријатељила са мештанима и почела све чешће да долази овде у жељи да побегне од урбаног живота. Касније је Осиково постало омиљено место за одмор целе њене породице – супруга Кенета Ноританта из Камеруна и њихових троје деце.

„Село је предивно, аутентично бугарско и веома старо – прича Светлана. – Пуно ми се свиђа, мада су услови живота тешки, али мештани су навикли на то. Раније је до села водио макадамски пут који је данас реновиран. Када сам у почетку долазила у Осиково, није било ни интернета, ни мобилних телефона. Нашли смо старе рачунаре и почела сам да децу учим компјутерским вештинама и енглеском језику.“

„Када сам први пут дошао у село, био сам запањен лепотом планине Родопи кроз коју је ишао пут. Моја жена је уживала велику популарност у селу Осиково. Мене су такође прихватили као пријатеља. Тамошњи људи нам се допадају. То су обични људи који се са искреном љубављу и пажњом односе према другима“, надовезује се на речи Светлане њен супруг Кенет.

Камерунац је у Бугарску допутовао 2006. г., по завршетку универзитета у Украјини. Светлана је родом из Украјине, али има бугарске корене. У нашу земљу је допутовала 2001. године. Студирала је лингвистику и радила у библиотеци у Пловдиву:

„Мој најупечатљивији утисак је са првог доласка у Бугарску. Путовала сам возом. Када је Дунав остао иза леђа, погледала сам кроз прозор и видела невероватне призоре. Ја сам заплакала и тада помислила да кад би мој деда Бугарин био жив, био би веома поносан на мене што сам се вратила у земљу својих предака.“

Чим дође лето, породица Норитант жури да се врати у село Осиково да би уживала у чистој природи и дружењу са његовим симпатичним и срдачним становницима.

„Људи воле и поштују Кенета, Светлану и њихову децу – каже председник општине Велин Палигоров. - Кенет је врло добар и помаже свима у раду са компјутерима или у превођењу разних докумената са и на енглески језик.“

У замену за то породица Норитант добија од становника села Осиково непроцењиве савете за узгој јагода. Једна муслиманска изрека каже: „Сиромашни човек даје од своје душе, а богати – од свог имања“. То је у ствари добитна формула за успешан суживот – да свако даје од себе колико може. Породица Норитант је почела да гаји јагоде, што је уосталом основно занимање локалног становништва, пре две године, када је засадила 0,25 хектара. А овог лета је добила диплому за најбољег почетника у јагодарству из иностранства, иако је још увек далеко од великог профита.

„До пре 20 година мештани су се бавили узгојем кромпира и стоке, углавном оваца – прича о животу у родопском селу Велин Палигоров. – Међутим, нашли су се пионири међу којима сам био и ја, који су почели да гаје јагоде и малине. Прве године су биле изузетно тешке, док нађемо тржиште за своје производе. Али људи нису одустали од тог посла због незапослености јер имају децу коју треба одгојити и ишколовати. Из године у годину јагодарство је постајало све уносније занимање, посебно после реновирања пута до села Осиково. Тржиште се отворило, овде долазе трговци из Софије и других градова земље. У селу је засађено 30 ха под јагодама, али сезона бербе траје од средине јуна до краја јула и новац који зарађујемо није довољан за целу годину. Већина мештана основне животне намирнице купује на вересију. Незапосленост је и даље главни проблем, а и стопа наталитета није висока. У локалној школи учи 17 деце. Држава мора да изради посебну политику о насељима која су одсечена од света, да младима обезбеди посао како би остали у својим родним местима. Они су лети овде, али зими траже посао другде. Неке породице се чак не враћају у село.“

Он је додао да бројне природне лепоте као што су планински врхови, пећине и водопади и гостопримство локалних становника нуде одличне могућности за развој туризма које ће се тек користити.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: лична архива породице Норитант и архива села Осиково