Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Двадесет и пет година које нису промениле Бугарску

БНР Новини
Фото колаж: Вергил Митев

Тачно пре четврт века статус кво који су у Европи успоставили победници у Другом светском рату, уздрман је потресом јачине деветог степена Рихтерове скале. Да ли је он био неочекиван или изазван – сазнаће идуће генерације. Сада нам није дозвољено да знамо. Али, било како било, после 44 године „хладног рата“ и мирне коегзистенције Истока и Запада на Старом континенту, постало је јасно да су крајем 20. века договори СССР, САД и Велике Британије из Јалте о подели Европе после разрачунавања са Хитлеровом Немачком, са истеклим роком употребе. Москва се затворила у себе, а пропаганда је дефинисала распад Совјетског савеза и његових сфера утицаја као победу западне демократије и њене тржишне економије над тоталитаризмом и планском привредом.

Старт промена дат је у касну јесен већ далеке 1989. године. Тада је свака од такозваних држава сателита СССР у источној Европи пресекла „пупчану врпцу“ са Москвом, којом су текли јевтина нафта и гас, и кренула својим путем увођења западних вредности. Победници у „хладном рату“ су поделили свима „приручник за корисника“ о начину транзиције, који је, међутим, прочитан онако како Ђаво чита Библију, бар у Бугарској.

10. новембра 1989. г. је одржан чувени пленум Централног комитета Бугарске комунистичке партије када је с власти свргнут Тодор Живков који је 35 година управљао партијом и државом. Отада до данас аналитичари се „играју речима“ у покушају да одреде да ли је то био дворски преврат или тријумф добрих сила у партији, или пак потез у циљу спречавања грађанског рата, или пак нешто друго… Све то већ тешко да је од неког значаја. Али ипак које су „светлости и сене“ после те историјске промене?

Након „целе вечности“ говоркања о манама режима Живкова, Бугарима је већ пружена шанса да протестују и да вичу на улицама и трговима, да организују грађанску непослушност, да спавају у шаторима „истине“ испред Парламента или Председништва, да блокирају раскрснице… Штампано тело Партије „Работническо дело“ потонуло је у вртлогу на десетине нових, слободних дневника. Појавило се и много демократских партија које су настојале да су само оне кадре да кују нову судбину Бугарске у парламенту.

Много је оних који данас тврде да 25 година транзиције нису промениле Бугарску на начин који су поштени наивци замишљали на почетку. Сада они виде како су се попут птице Феникс кадрови тоталитарног система пресвукли у нову одећу и узјахали талас економског либерализма. Након 10. новембра била је популарна америчка крилатица да „није важно како си стекао први милион“. Под овим мотом је започело пљачкање државе. Хроника приватизације „на бугарски начин“ успешно може да се претвори у приручник за преваре. Резултат тога је да лице домаћег бизниса данас нису образовани и предузимљиви људи, одговорни за благостање целог друштва, већ претежно грабљиве врдаламе. Према подацима објављеним у штампи, око 80 одсто послодаваца у Бугарској има средње или ниже од средњег образовање. Неки коментатори правилно наводе „како је у домаћи бизнис ушло превише рвача и ниједан шахиста“.

2004. г. Бугарска је постала члан НАТО-пакта, а 2007. г. примљена је у чланство Европске уније. За Брисел наша је фасада на први поглед демократична: спроводе се слободни избори, у парламенту се воде дебате и кују се закони, медији критикују владе, поштују се европске директиве. Али иза те фасаде постоји једна „сива зона“, где испреплетени „живе“ политика, економија и организовани криминал. Партије овде нису гласници интереса одређених друштвених слојева, већ инструмент расподеле финансијских токова, у том броју и средстава из европских фондова, међу привилегованим круговима. Данас све више говоримо о закулисју, о продору мафије на више спратове власти, о свеприсутној корупцији. И шта од тога? Да ли је Темида бацила у затвор иједног од правих босова подземља?

Захваљујући том типично бугарском моделу квазидемократије, након 25 година транзиције наша је земља најсиромашнија у Европској унији. Многе прве потрепштине се продају по ценама чак већим од оних у развијеним западним економијама, а просечна месечна плата не надмашује мизерних 400 евра.

Социјалне димензије транзиције 25 година касније такође нису охрабрујуће. Образовни и пензијски системи, како и здравство су на вештачком дисању. Али најзабрињавајућа појава је обескрвљена нација. Након 1989. преко једног и по милиона Бугара је емигрирало у потрази за срећом. Овде не говоримо о гастербајтерима, Ромима и проституткама. Бугарску су напустили и даље напуштају високообразовани стручњаци из области информатике, авангардних технологија и медицине.

Данас, 25 година касније, већина Бугара поново говорка о свему што се дешава у земљи, али сада не само „благосиља“ политичаре и скоројевиће, него и мучно размишља како да својом ситном зарадом покрије огромне трошкове за храну, струју и грејање, како да преживи.

Превод: Александра Ливен




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

САД улажу 240.000 долара у центар за уметност и културу у Варни

САД инвестирају кроз Амбасадоров фонд за очување културне баштине (AFCP) 240.000 америчких долара у Варненски културни центар ReBonkers. Ово су саопштили из Амбасаде САД у Софији. Варна је највећи корисник програма AFCP у Европи ове године, што..

објављено 29.9.24. 10.45

Фотографкиња Михаела Аројо: Важно је познавати историју бесарапских Бугара

Михаела Аројо је професионални фотограф из Варне и нема рођаке или пријатеље који су бесарапски Бугари. Упркос томе, 2019. године, импресионирана путовањем до једног молдавског села ради учешћа на омладинском фестивалу, она је одлучила да се озбиљно..

објављено 28.9.24. 12.15

Обележавамо Дан органске производње

Данас обележавамо Дан органске производње. У ЕУ само 10,4% производње је органска, а у Бугарској је она смањена на тек 2-2,2%, рекла је за БНР Надежда Шопова с Института за истраживање климе, атмосфере и вода при БАН. У Софији ће се поводом Дана..

објављено 28.9.24. 08.05