1959.: Пеньо Пенев: „Ако изгубиш веру – изгубио си све!“

Пут је прођен

Тужни залазак сунца крвари над шумом као отворена рана.

Сребрна пена по лишћу, одзвања тужним жамором.

Уморни дан гасне, јеца ветар – заувек збогом!

Спушта се сутон, његов тамни вео покрива тихе, беле стазе.

Свако има свој пут, сваки пут жури и тражи човека…

И ја сам некад омиљени пут имао, и ја сам некад свој пут имао!

Још корак до краја! Ово је крај пута, ово је крај…

Шта ће бити са мном, не знам, али не верујем да ћу опет кренути на пут!

Update Required To play the media you will need to either update your browser to a recent version or update your Flash plugin.

То је песма Пења Пенева чија се животна стаза нагло прекинула у његовој 29 години. Оно задње што је написао у кобној ноћи 27. априла 1959. г. гласи: „Дојадило ми да будем бескућник, беспосленик и невољен...“ Баш супротно ономе што други песник – Стефан Цанев – каже о њему:

„Питам се зашто је међу многима народ изабрао управо Пења Пенева, зашто је управо за њега отворио своје срце? Он није био на неком високом положају, како би свој таленат афирмисао полугама власти, није сам себи ковао бронзани ореол административног генија, критичари нису му певали улизничке оде, ученице нису га мазиле балавим песмицама, нити пак сноби лицемерним метафорама. Он није своје стихове писао у луксузним становима, није изучавао живот кроз прозор црног аутомобила, није ишао у лов у ограђеним жичаним мрежама резерватима, није ленчарио у отменим сеновитим дачама и није отуда учио народ како да ради, како да живи, у шта да верује и у шта да не верује. Пењо Пенев је живео онако како је живео народ. Радио је, како је и народ радио, јео шта је и народ јео, пио у крчмама, где је и народ пио, веровао у то, у што је веровао народ, мрзео оно, што је народ мрзео, туговао са тугама народа, веселио се са народним весељем. Због тога је народ признао његове речи за своје. Сигурно ћете ми рећи да је све то елементарно, примитивно, да је демагогија и даћете ми више примера који доказују противно. И поред тога ја ћу и даље мислити да је народ волео Пења Пенева управо због тога да се он са њим спојио. Постоји једна изрека: „Сит гладном не верује“. Нисам много сигуран да ли је то тако, али сам сигуран да гладан не верује ситом. Да би ти један народ веровао, требало би да живиш како живи он. Не да живиш као бег, већ да вичеш „народе, ја мислим и плачем за тебе“.

Пењо Пенев верује да гради будућност – светлу и чисту, засновану на братству и лепоти. Верује и преточи у стихове романтичан покушај нације да промени Бугарску. Не само пише стихове, који људима дарују ентузијазам и веру да ће се нешто боље десити, већ и сам се одано укључује у ту изградњу. Његове речи и вера сличне су онима Христа Ботева када је кренуо ка врху Вола или пак Димча Дебељанова, када је отишао на фронт, обојица вођени својим идеалом. У ствари, свакоме могу да припадају речи:

„Ако изгубиш паре, богатство – не губиш ништа!
Ако изгубиш част – изгубио си нешто.

Ако изгубиш веру – изгубио си све!“

Иако се његова поезија користи за агитацију, Пењо Пенев никада није писао стихове по наруџбини. Доживео је беспослицу, сиромаштво, беспарицу, завист, доушништво и непризнање, и најзад је изгубио веру. И кренуо путем својих кумира Мајаковског и Јесењина, јер попут њих није себи налазио места у својој епохи. То схватају само прави песници. У Тонском архиву Бугарског националног радија чува се снимак Стефана Цанева:

„Песник има једног бога - истину, једног господара – то је Његово Величанство Народ, једног судију – своју савест. Када су покушали да га поколебају и да му одузму та три света начела, Пењо Пенев је пожелео да се самоубије, да би доказао своју правост. Ја не могу да заборавим тај стравични априлски дан пре 29. година. Тада смо ми – двадесетогодишњаци, инспирисани и самоуверени дерани – одједном схватили да поезија није лепа сујетна игра. Тога дана смо болно схватили да је поезија игра на живот и смрт. Не постоје друга времена, не постоје различита времена. И данас свако ко се дохвати пера треба да о томе зна унапред. Треба да је спреман да животом плати за истину о којој пише. Поезија и истина немају друге залоге. Без те смртне залоге и најталентованије песништво је талентована фалсификација.“

Превод: Александра Ливен

Подели

1959.: Пеньо Пенев: „Ако изгубиш веру – изгубио си све!“

Више из ове категориjе

2015. - БНР - 80 година касније

2014. – Никола Ђузелев – Сликар у свету опере

2013. – Управљање владе Орешарског у изолацији