Политички дискурс као полазиште за анализу отуђења, на жалост је доминантан када су у питању разговори о политици у домаћој јавности. „Демократија није имати формалне институције – вишепартијски систем, парламент итд. Права демократија увелико зависи од оквира у који грађани стављају и у којима интерпретирају политички миље. Зависи од смисла који они придају политичким дешавањима, која се одвијају пред њиховим очима. Тај смисао подељених вредности некако нам измиче“, казао је у интервјуу за Радио Бугарска политиколог Страхил Делијски – предавач на Софијском Универзитету „Св.Климент Охридски“.

„Ако искористимо метафору из света информационих технологија, можемо рећи да постоје две врсте смисла. Први је са „затвореним кодом“, други – са „отвореном кодом“, исто као што је и случај са компјутерским софтвером. Када користимо програме са „затвореним кодом“ не можемо да их мењамо зависно од наших жеља. „Отворени код“ нам омогућује да учествујући у раду других, уложимо свој смисао у одређени производ. Слично томе и у друштву постоје два приступа у креирању колективног смисла. Први је да основне идеолошке поставке и политичке фаме узмемо здраво за готово, зато што их обично намеће елита. То би био лакши пут зато што не тражи значајнији мисаони напор. Други – тај „отвореног кода“ подразумева заједничке напоре – такве који су ослобођени удобности и који не попуштају под притиском навика, а придају друштвени и политички смисао ономе што се дешава око нас.“

Страхил Делијски враћа се почецима транзицијског периода како би објаснио да је захваљујући политичкој доктрини неолиберализма радикална тржишна идеологија успела да са наметне на политичком пољу:

„Политичка решења све чешће постају функција доминантних корпоративних интереса, а не јавног интереса. Испада да органи државне власти, изабрани на демократски начин, не подређују своје одлуке суверену, већ транснационалним корпорацијама, финансијским институцијама и трговинским организацијама. Логика је следећа – све што је добро за бизнис, добро је и за друштво, што не мора бити увек тако. Грађани су изгубили поверење у државу као политичко регулативно тело социјалних конфликата, а уједно и поверење у политику уопште. И то није неки специфичан бугарски феномен. Реч је о системском дефициту. У таквом контексту новонастало цивилно друштво у Бугарској као да је испустило из вида једну од својих главних функција – да буде коректив не само државе, него и тржишта. Да се осамостали не само од политичке власти, него и од притиска и принуде који врши тржиште.“

Смена политичког система у Бугарској, колебања и нејасноће око тога ко смо ми и шта представља систем у великој мери је потпомогнут радикалним конзуматорским индивидуализмом, каже је Страхил Делијски:

„Одсуство свести о политичком јединству и заједничком политичком циљу родило је стратегију индивидуалног опстанка. Високи смисао те стратегије је имати, поседовати, при чему се иде и преко границе апсурда – као највеће достојанство новог система наводи се право на избор при куповини. Постепено и неприметно постајемо склони да интерпретирамо и схватамо политичке појаве и дешавања не као грађани, већ као потрошачи. „Ја“ је постало много значајније него „Mи“ што умногоме отежава политичку комуникацију. Потрошач је тржишно биће које стално калкулише добит и губитак и на тој основи рационално одређује своје понашање, мисли, емоције и ставове. Смисао његовог живота сведен је на „затворени код“ егоизма. Грађанин као политичко биће смешта се у координатни систем заједнице коју језички означујемо именицом „ми“. Смисао је дакле у „отвореном коду“ солидарности.“

Превела: Ана Андрејева