Вања Велкова је рођена у Пловдиву, једном од најлепших бугарских градова. Стицајем околности, она већ 20 година живи у Немачкој. Првобитно је боравила у Хамбургу, где је са својим колегама и родитељима деце основала бугарску недељну школу. Више од 10 година била је њен директор и залагала се да бугарска деца познају своју домовину, народ, историју и језик. Вања Велкова је такође један од оснивача Асоцијације бугарских школа у иностранству. Касније је своју каријеру наставила у Берлину, где предаје бугарски језик немачким студентима и уједно ради као дописник листа „Булгарија сега“ („Бугарска сада“) за Немачку, који се издаје у Чикагу (то је највећи бугарски недељник у иностранству који се дистрибуира првенствено у Чикагу и његовим предграђима, као и у неколико америчких савезних држава са већом бугарском заједницом).
И поред стресне и напорне свакодневице, Вања Велкова није прекинула везу са родним Пловдивом. Штавише, она је својим суграђанима направила диван божићни поклон, а то је изложба „Надахнути традицијом и лепотом“ која је приређена у Регионалном историјском музеју у граду. Овом приликом Вања Велкова је приказала своју личну колекцију аутентичних бугарских народних ношњи и накита. На изложби сија свом својом лепотом преко 20 ношњи из различитих крајева земље, узорци чипке и веза, као и аутентични предмети из свакодневног живота Бугара у 19. и 20. веку.
„Одрасла сам на селу код бака, тако да су ми сеоски начин живота и традиције блиски – прича Вања Велкова. - Прву ношњу сам добила, када сам била ученица гимназије. Моје интересовање се повећало неколико година касније када сам на екскурзији у граду Трјавна, централна Бугарска, у излогу једне продавнице видела лепу народну ношњу из тог краја. Одмах сам је купила и тако се пробудила моја страст. Већина народних ношњи које сам сакупила наследила сам од моје породице, друге су ми поклонили старији људи, а само мали део њих сам купила.“
На отварању изложбе „Надахнути традицијом и лепотом“ Вања Велкова је такође била обучена у народну ношњу из Дебарског краја, Македонија. Она је, међутим, рекла да је ова ношња нова и веома атрактивна, али не поседује лепоту и драж старинских ношњи приказаних на изложби, које су у потпуности ручно израђене према оригиналним традиционалним кројевима и украсима. Ево шта је Вања Велкова испричала о највреднијим експонатима у својој збирци:
„Народне ношње су из различитих етнографских области. Знам историју сваке од њих: која жена ју је носила, када је живела и шта је карактеристично за њу. Свака народна ношња је сама по себи уникатна и одише раскошом боја, облика и везова, али неке од њих су ми нарочито омиљене. Прва је из села Козаново, у близини Асеновграда. То је свадбена ношња моје баке која је израђена 1935. године. Она ју је сама саткала, сашила и исплела чипке. Кошуља је од белог платна, а горња одећа која се зове алаџа, израђена је од вуненог штофа на црвене пруге. На кецељи, око струка, налази се лепа памучна марамица са разнобојним пругама и богатом чипком. Моја бака је ову одећу носила само за велике празнике. Посебно ми се свиђа женска народна ношња из села Момина Бања, надомак града Хисарја, која је најстарија у мојој колекцији. То је ношња баке Мите, рођене 1870. године. Израђена је од памука и вуне и украшена шљокицама и перлицама, а кошуља је обрубљена црвеним концем, што је било типично за одећу и чипке из тог краја. Марама је један од најлепших делова и украса ове ношње. Израђена је од памучне тканине плаве боје и живописно украшена шивеном чипком „кене“, која је најфинија бугарска чипка. Некад су за израду ове чипке на иглу велике мајсторице користиле коњску длаку која јој даје еластичност и чврстоћу. Народну ношњу из села Бања добила сам од унуке баке Мите. Она је присуствовала отварању изложбе и била веома срећна што је у стакленом излогу видела прелепу ношњу своје баке.“
Превела: Марина Бекријева
Фотографије: лична архива Вање Велкове
Овогодишње, 25. по реду издање фестивала „Кукерландија“ првобитно је требало да траје четири дана – од 14. до 17. марта, али је због кончине Патријарха бугарског Неофита један део програма отказан, саопштила је Општина Јамбол. Данас ће више од 3.000..
Данас свој 80. рођендан слави један од најпознатијих кларинетиста у Бугарској – Никола Илијев. Рођен 7. марта 1944. године у асеновградском селу Конуш, он је одрастао у музичкој породици – његова мајка пева народне песме, а већина рођака свира на..
Један од симбола Бугарске је мартеница за коју се верује да највљује пролеће и тера таму. Сваког првог марта, чак и када су далеко од отаџбине, Бугари својим рођацима и пријатељима дарују упредене беле и црвене нити, упућујући им жеље за здравље и..