Јелена Димитрова је позната по својим документарцима и књигама, посвећеним запаженим епизодама и личностима из бугарске историје, и пре свега раду Ћирила и Методија, богумилима и историји хришћанства на нашем поднебљу. Недавно је презентирана једна њена различитија књига насловљена „Велико добро“ са животним причама и мислима о доброти. То је био и повод да разговарамо са Еленом Димитровом о болној за наше савремено друштво појави када крв и ругање човековом достојанству не силазе са првих страница новина и ТВ-емисија, утичући разорно на нашу свест и стварајући осећај безизлазности.

Шта је добро? Да ли је то појам са више димензија? Оно што је добро за једног, није ли за другог зло? Узмимо, например, диктаторе. Како се каже, пут ка паклу увек је поплочан добрим намерама. Да ли се у свести различитих народа садржај речи „добро“ мења током векова? Не! Добро је универзално, убеђена је наша саговорница.

„У Јеванђељу по Луци се каже: „И како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима онако“. Тј. критеријум је општељудски - каже Јелена. - У књигу сам укључила једну поруку небеског заштитника бугарског народа Светог Ивана Рилског његовим ученицима о добру и како да га постигнемо. Он нам саветује да се ослободимо овисности о новцу и стварима, јер она провоцира зле мисле код човека и тера га на зло.“

Када чиниш добро другоме ти, у ствари, чиниш добро себи, јер добар човек који ради за остале некако несвесно гради и своју личну срећу, убеђена је Јелена Димитрова.

Радећи, она је обишла целу Бугарску и много земаља широм света. Изузетно ју је импресионирао сусрет са Туарезима у алжирској Сахари, код којих влада култ доброте и љубави. „Тамо је слетео и Антоан де Сент Егзипери и, вероватно његов Мали Принц поседује елементе душевности мештана. Они не поштују материјалне вредности. За њих је важна само љубав ка мајци, љубав између жене и мушкарца, пријатељство - каже Јелена Димитрова - Али ма колико путовала светом, ја веома волим Бугарску. Када је реч о духовности, она поседује свој занимљив и леп мирис. Најлепше мисли о добру које су ми најснажније додирнуле душу, забележила сам за време мојих службених путовања у Бугарској, и пре свега обилазећи мала села и градове, где сам слушала приче старијих људи, који су животну мудрост стекли у данима доживљених радости – радости жетве на њиви, радости присуствовати рађању малог коњића. Занимљиво је и то да се наш народ чува од зла различитим веровањима и сујеверјима. Бугари, например, обожавају роде. Ја сам одрасла у једном старозагорском сеоцету где су учитељевали моји родитељи. Отада сам запамтила да не смеш гађати роду камењем, јер „ако убијеш роду, умреће ти мајка“. Тако преко страха наш народ чува животиње које вреднује. У томе се крије и мудрост која се преноси с колена на колено, наш смисао за доброту.

У новинама свакодневно читамо о убиствима, као да је то сасвим природна ствар. Али је то велико зло. Мислим да данас више него икада Велико Добро треба да се сучели са Великим Злом. Различите религије, различите партије – то није важно. Сви смо ми људи на овој земаљској кугли.“

Превод: Александра Ливен