Већ је постало традиција да уочи најлепшег бугарског празника – Дана словенске писмености и бугарске просвете и културе, који обележавамо 24. маја, посвећујемо пажњу раду достојних Бугара. То су људи који су извршили подвиг у мирно време и жртвовали свој живот и имовину да би спасили људске животе или помогли у критичним околностима. Сада је Бугара достојних награде било много више него претходне године. Сала где је одржана церемонија награђивања, била је дупке пуна, дошли су људи из свих крајева земље. У средишту пажње су били волонтери који су за време поплава помагали у спасавању људи у невољи, њихових кућа и имовине. Историја сваког хероја је пример снаге добротворства и враћа нам наду у будућност нације.

Ове године је одликовано укупно 35 наших достојних сународника, али осим њих има још много других који су им помагали и пружали подршку. Речити пример је Красимир Андрејев који је својим коњем Абердином спасио становнике једног села преплављеног надошлом водом реке Тунџа. Нико му није рекао шта да ради, када је видео како надолази водена стихија. Два дана заредом он није ни јео, ни спавао, посвећен једино племенитом циљу да евакуише људе. „Све зависи од срца човека“, каже једноставно Красимир. „Ми смо диван народ пошто имамо спасиоце спремне на такве жртве и то у време економске оскудице“, причали су људи који су присуствовали церемонији. Исто мишљење дели и отац Јордан Георгијев, свештеник у асеновградској цркви Светог Николаја и представник Пловдивске митрополије:

„Награду у кампањи „Достојни Бугари“ добио сам због идеје да организујемо народну кухињу за најсиромашније. То је било око Божића. Упркос тешкоћама, своју делатност непрекидно обављамо. Спремамо храну за 300 особа. Нашу иницијативу је првобитно финансирала црква, али су се касније појавили многи донатори. Чак и сада имамо донације за цео месец унапред. Делимо храну и за код куће, а људи су нам захвални. Имамо групу жена волонтера које долазе у кухињу у недељу у 5 сати ујутру. Мештани то знају и долазе нам после недељне проповеди. Многи Роми и муслимани такође се хране код нас, никога нисмо вратили. Ми нисмо једини, има и других свештеника који се баве добротворном делатношћу. Наша Православна црква има и такве обавезе иако је добротворност уништена током комунистичког режима у Бугарској. Сада се ова делатност тешко обнавља, јер су људи сиромашнији, а добротвора је све мање. Нажалост, гаси се и вера, чиме долазе и наше невоље.“

Десислав Димитров је млади човек из Силистре. Он је спасио дете које се давило у мутној води реке. „Хтео сам да оно остане живо и да има срећно детињство“, рекао је овај достојни Бугарин:

„Узбуђење током овог инцидента из прошле године било је изузетно велико. Све се догодило 25. маја. Видео сам дете које је викало у помоћ. Одмах сам стигао чамцем до њега. Вода је била дубока око три метра. Загњурио сам и нашао дете. Извукао сам га на обалу и дао му вештачко дисање. Ја сам скроман човек и мени не ласкају награде и пажња. После овог догађаја преосмислио сам многе ствари и младим људима дајем савете да буду пажљивији и да мисле на опасности које вребају око нас. Имам сина са три године коме желим да посветим награду. Настојим да он буде достојан Бугарин јер је веома важно да смо добри једни према другима и да се узајамно помажемо“, рекао је Десислав Димитров.

Превеле: Александра Ливен, Марина Бекријева