Комесари ЕУ су се најзад изјаснили по питању избеглица из сиромашне Африке које желе да у европске земље уђу преко Средоземног мора. Пре два дана Брисел је објавио свој законодавни предлог за увођење механизма за прерасподелу укупно 40.000 избеглица које траже азил у земљама ЕУ –24.000 њих тренутно се налази на територији Италије, а 16.000 у Грчкој. То би требало да се деси наредна 24 месеца. Механизам ће се примењивати само на избеглице из Сирије и Еритреје. За сваког расељеног имигранта Европска комисија ће једнократно земљи пријема платити 6.000 евра. Према статистици УН, од почетка године 60.000 људи прешло је Средоземно море у покушају да стигну до обала Европе. Преко 1.800 избеглица је до сада изгубило живот у бродоломима што је 20 пута више у поређењу са истим периодом 2014. године.

Ипак овај предлог Европске комисије треба да размотре и прихвате владе 28 земаља чланица Уније. А постоје два кључна проблема о којима се не очекује постизање сагласности. Први је да ли механизам за расподелу избеглица мора бити обавезан за земље чланице. Већ десетак престоница земаља ЕУ је изразило резерве према тој идеји и ставило до знања да неће прихватити додатне избеглице. А Велика Британија, Ирска и Данска априори нису укључене у расподелу избеглица.

Други проблем се односи на критеријуме распоређивања. Спорно је узимати у обзир једино број становништва земље пријема, њен БДП и стопу незапослености.

Како ће реаговати Бугарска? Да ли ће учествовати у решавању проблема избеглица које стижу преко Средоземног мора? Пре пар дана Софија је такође имала резерве према идеји о додатном прихватању имиграната. Али сада очекујемо да власти рефлексно кажу „Јес!“ и да хиљадама избеглица које су већ у нашу земљу ушле преко границе са Турском додају још неколико стотина. Квота за Бугарску је 788 тзв. „медитеранских“ избеглица што је с обзиром на 40.000 незнатна бројка. Али постоје неке околности које забрињавају. Више од годину дана притисак имиграната претежно из Сирије на југоисточну границу Бугарске са Турском је снажан. Бугарска није била и још није спремна да прихвати толико азиланата. Због тога је и почела изградњу ограде на граници са Турском. А сада ће, по свему судећи, прихватати и избеглице које стижу преко Средоземног мора. Очито су о томе пре неколико дана разговарали премијер Бојко Борисов и његов италијански колега Матео Ренци у Риги, у оквиру самита Источног партнерства. Према званичним подацима, двојица су се сложили да је притисак имиграната на медитеранске земље и бугарску југоисточну границу заиста снажан и проблем са појачаним приливом избеглица се може решити само ако се предузму заједничке активности. Међутим, сигурно је да Италија неће на својој територији прихватити део избеглица које се тренутно налазе на територији Бугарске.

Друга забрињавајућа околност је то што је Бугарска, најсиромашнија чланица ЕУ, једино станица на путу избеглица за богати европски Запад. На прсте ће се вероватно бројати они између њих, који ће пожелети да се интегришу у бугарско друштво. Већ није мало супротних примера када се избеглице, махом илегалне, понашају асоцијално или изазивају сукобе.

Комесари из Брисела су применили опробану методу римског прокуратора Понтија Пилата. Предложили су да се поштују неки спорни критеријуми и оставили земље чланице Уније да ломе копља око решавања „медитеранског“ избегличког проблема. Није сигурно да ће он бити решен распоређивањем 40 хиљада имиграната, који су стигли у Италију и Грчку. Поред тога, зар није праведније да за земље које су на спољној граници Уније, каква је уосталом и Бугарска, не важе квоте за пријем избеглица? Није ли можда ефикасније да се напори усмере на борбу против кријумчара избеглица који организују пребацивање људи са афричких на европске обале Медитерана? Зар није паметније да се са земљама из којих долазе избеглице сарађује у циљу превазилажења сиромаштва и политичке нестабилности, који су у основи миграцијских процеса.

Превела: Албена Џерманова