25. октобра бугарски бирачи вероватно ће имати задатак да одлуче да ли да се у Бугарској уведе обавезно гласање. Председник Росен Плевнелијев је поднео парламенту предлог да се истовремено са локалним изборима заказаним за тај датум, одржи референдум о том питању. Шеф државе се нада да ће на тај начин допринети већој ангажованости грађана у политичким процесима Бугарске где мотивација за излазност људи из године у годину пада. Ма како покушавали да објаснимо идеју о обавезном излажењу на биралишта, један од главних аргумената је неоспорно то што ће обавезно гласање знатно смањити утицај купљених гласова на изборне резултате.

Негативна појава купопродаје гласова, на коју смо се у Бугарској мање-више навикли, недавно је опет доспела у средиште пажње јавности, када је у селу Грмену избио конфликт између бугарског живља и ромске мањине. Премда су разлози тензија друкчије природе, неки политички коментатори и познати политичари из владајуће коалиције коментарисали су ову тему у својим јавним наступима. Копредседник Реформистичког блока Радан Канев је отворено изјавио да „гета у земљи толеришу неке политичке снаге које у њима увелико купујуу изборне гласове.“ 
Испада да читавих 25 година после почетка политичких преображаја у Бугарској, ми као грађани још нисмо научили да ценимо слободу избора. Можда због тога уочи било којих избора примирено посматрамо како  неко одвози групе гласача до биралишта где ће они да у кутију спусте гласачки листић за странку која овај превоз организује или која им је за њихов глас обећала мизерних 20 евра. И ма да су медији неједном извештавали о случајевима трговине изборним гласовима досада  нико није за то кажњен. Свако следеће новинарско истраживање на ову тему само  потврђује убеђење оних који не излазе на биралишта да је њихов глас  небитан. Тим људима се политика одавно огадила и њих избори не занимају. Председник Плевнелијев жели да свом идејом анимира управо те потенцијалне гласаче.

Пре тога међутим политичка класа мора да их убеди како различити гласачки листићи на бирачком месту значе различит избор политика, како  су избори сучељавање идеја са којима се они могу идентификовати као и то да добро формулисане поруке неће остати јалова обећања. Тек онда се може расправљати о предлогу да ли да се праву слободног избора дода и обавеза то право искористити. Ако на једну страну ваге ставимо племените намере о смањењу утицаја купљених гласова, није сигурно да ли тег неће превагнути на супротну страну, на којој остаје непријатно осећање да су партије у Бугарској у ствари задовољне садашњом ситуацијом у којој купљени гласови гарантују очување статус квоа. У актуелном политичком миљеу парламентарна расправа „за“ и „против“ одржавање референдума обећава да буде интересантна.

Превела: Ана Андрејева