Данас име Јосифа I многи, на жалост, повезују једино са именом једне улице у ужем центру Софије. За неимаре бугарске државе други бугарски егзарх који је био на челу православне цркве од 1877. до 1915. био је много више од духовног поглавара. У распарчаној услед Берлинског конгреса из 1878. г. Бугарској, он је преузео мисију ујединитеља Бугара, суревњиво је чувао и бранио црквено-националне интересе и права наших сународника који су остали под отоманском влашћу.

Повод да се осврнемо на животно дело егзарха Јосифа су два јубилеја – 175. годишњица од рођења и 100. годишњица од његове кончине чија је прослава почела промоцијом књиге доцента Христа Темелског "Дипломата у мантији". Аутор прати животни пут прослављеног Бугарина од његових младалачких година све до смрти 1915. г. Најпре му је пошло за руком да открије дневник који је будући егзарх, рођен под световним именом Лазар Јовчев, почео да води док је био студент у Паризу 1868. г. Дневник садржи тачне и значајне податке о бугарском Егзархату и његовим односима са отоманском владом - истиче доц. Темелски. – Занимљиво је што и после ослобођења Бугарске 1878. г. Јосиф I оставља седиште Егзархата у Цариграду, престоници Отоманског царства. Разлог томе је што су после Берлинског конгреса неки делови са компактним бугарским становништвом и њима припадајуће епархије, остале у пределима Отоманског царства.

Дневник осликава живот егзарха гледан из угла његовог унутрашњег "ја" – сазнајемо шта је мислио, зашто је овако или онако поступао, како је процењивао различите конкретне ситуације или догађаје. Дневник је изашао из штампе као једнотомно издање на 918 страница, а ја сам се потрудио да откријем и прикупим успомене његових савременика. Објавио сам 108 успомена у једној књизи. У њима видимо егзарха из различитих ракурса, кроз поглед дипломата, политичара и духовних лица. Решио сам да напишем и једну научно-популарну књигу под насловом "Дипломата у мантији", без неких већих појединости како би и масовни читалац могао да пропрати живот овог великана бугарске историје.

Књига је богато илустрована, садржи кратке исечке из поменутог дневника као и неке публикације у бугарској штампи из 1915., године смрти Јосифа I. Доц. Темелски наставља:

Многи би се вероватно запитали - а зашто дипломата у мантији? Какав то дипломата може бити један духовник? После Ослобођења егзарх Јосиф је остао да живи у Цариграду. Одлучио се на то зато што је Бугарска била распарчана – Македонија и Једренска Тракија су остале у пределима империје. Само на тај начин је могао и даље бити духовни поглавар свих Бугара - и оних у слободној Бугарској, и других који су остали на територији Отоманског царства. Он се залагао за просвећивање и уједињење целокупног бугарског живља на Балканском полуострву. Зато је у процесу израде устава Кнежевине Бугарске, члан 38. формулисан тако да је Православна црква Бугарске признавала институцију Егзархата без обзира где се налази његово седиште. Тако је егзарх Јосиф остао духовни поглавар свих Бугара. Због свог дипломатског деловања у главном граду Отоманског царства после 1878. г., био је познат као босфорски дипломата. О њему Симеон Радев, аутор еминентног књижевног рада "Неимари савремене Бугарске" пише да је и након његове сахране у цркви Свете Недеље у Софији, сенка духовника остала наткриљена над Босфором.

Сам Егзархат који је имао два одељења – духовно и просветно - играо је и улогу Министарства народне просвете. Егзарх Јосиф је био позиван да отвара школе у свим епархијама на територији Македоније где је било бугарских митрополита или епархијских намесника, а касније је водио бригу о тим школама. Уз његову подршку многи надобудни младићи су студирали у иностранству. Сваке године бугарска влада је додељивала средства која је Бугарски егзархат користио за духовно просвећење Бугара у Македонији и Једренској Тракији. Као резултат тих несебичних залагања Јосифа Првог у Егзархату су радиле 1.373 школе са 78.854 ученика и 2.266 учитеља. Његово наслеђе на основу тестамента послужило је за оснивање три добротворна фонда, чија су средства додељивана за стипендије и обуку у иностранству, за неговање и очување бугарске вере и народности и за набавку књига за сиромашне ученике.

Превела: Ана Андрејева