Израел, земља контраста, инспирисао је младог бугарског уметника Андреја Рашева да представи своје фотографије у боји са путовања у Обећану земљу. Његова изложба под називом „Израел - историја, религија, будућност“ приређена је у башти испред Народног позоришта „Иван Вазов“ у престоници, а посвећена је 72. годишњици спасавања бугарских Јевреја за време Другог светског рата.

У Израелу су ме инспирисали људи и енергија места која сам обишао. Представа о Светој земљи и Гробу Господњем је много другачија од стварности. То је заиста неописив осећај и управо ме он водио док сам правио сваку фотографију приказану на изложби. Настојао сам да изнесем своју тачку гледишта и да избегнем типичне туристичке фотографије. Када посећује неко ново место, човек прави не баш нарочито упечатљиве слике, а ја сам покушао да понудим мало другачију перспективу.

У Тел Авиву је девојка у војној униформи уобичајени призор. И пошто део становништва Израела чине имигранти из стотинак земаља, слика на врућим улицама градова је прилично шарена и може се видети све - од ортодоксних Јевреја у традиционалној одећи и мушкараца у модерној одећи, али са јармулком (традиционална јеврејска капица) на глави до жена са хиџабом, шаловима и модерних жена европског изгледа.

Људи у Израелу су насмејани и добронамерни, нема напетости чак и у Јерусалиму, светом граду три велике религије - хришћанства, јудаизма и ислама, које коегзистирају у мирној хармонији – каже фотограф. - Оно што се говори о тој земљи је мало претерано, јер је стварни живот складан. За децу која трче на све стране, није важно којој вери припадају. Она су једноставно деца - играју се заједно и слободна су. То је у ствари био један од разлога што сам акценат изложбе ставио на будућност Израела, зато што су управо деца будућност и од њих зависи како ће се даље развијати сви односи.

Андреј Рашев прича о својим најомиљенијим фотографијама:

На једној од њих су муслиманска деца која су окачила црвено срце на бицикл. У почетку је оно било тешко уочљиво, јер је слика црно-бела, зато сам га намерно нагласио. Ова деца не траже сукоб, она су добра. Сама чињеница да је једно муслиманско дете ставило црвено срце на свој бицикл, довољно говори о његовом односу према људима. Другу занимљиву фотографију снимио сам приликом уласка у Храм Васкрсења Христовог (познатог и као Црква Светог Гроба), где се налази Гроб Господњи. Видео сам како се са куполе храма излива светлост, обасјавајући Камен помазања, на којем су тело Исусово, након скидања са крста, помазали мирисима, увили у платно и спремили за сахрану. Био сам запањен виђеним. Ова фотографија није обрађена, она је као делић божанског које се десило пред мојим очима, а које ни данас не могу себи да објасним. Нигде на интернету нисам нашао нешто слично, са таквом снагом светлости. Моја трећа омиљена фотографија инспирисана је занимљивим графитом који сам видео на једном зиду у Јафи, старом делу Тел Авива. Она је постала мото моје изложбе. Фотографија приказује јарко црвено срце, а поред њега је наранџасто срце, у којем су осликани верски симболи хришћанства, ислама и јудаизма. Између два срца је „знак веће од“ који указује да љубав мора бити већа од различитости религија.

Изложба Андреја Рашева се поклопила са одлуком Престоничке општине да у башти крај зграде Народног собрања буде подигнут споменик поводом 70. годишњице спасавања Бугарских Јевреја, која је обележена 2013. године. Исти споменик биће изграђен и у луци Јафе, некадашњег града који су бугарски Јевреји населили за време масовног пресељења у Израел у периоду 1948-1949. година, а који је данас јужно предграђе Тел Авива.

Ево шта је Максим Бенвенисти, председник организације Јевреја у Бугарској „Шалом“, рекао о симболичком значају овог подухвата:

Бугарски Јевреји живе широм света, а њихови потомци – у Бугарској и Израелу. Бугарска је наша домовина, Израел је земља наших очева. Нормално је да искажемо своје поштовање према јединственој чињеници да Бугарска није спасила од истребљења само своје Јевреје, него је спасила своју јеврејску заједницу (за разлику, рецимо, од Данске која је током Другог светског рата пребацила Јевреје у неутралну Шведску како би била спречена њихова депортација у нацистичке логоре). Уједињени Бугари - и свештеници и неки политички лидери бранили су Јевреје у току четири године, а нису их пребацили на друго место. Симболички значај два споменика је да се тамо где живи највише потомака бугарских Јевреја, њихово спасење никада не сме заборавити.

Изложба Андреја Рашева организована је уз подршку амбасаде Израела у Бугарској и организације „Шалом“.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије са изложбе: shalompr.org и Дијана Цанкова