Фантастичним успехом – 35 победа без иједног пораза – завршили су своје учешће у Дечјој лиги у сезони 2014/2015. десетогодишњи пулени Дечје фудбалске академије. Та надмоћ је била повод да разговарамо са тренером малих лавића Кемалом Рашидовим.

Који су основни акценти у његовом раду са децом? Чему покушава да их научи?

Жеља ми је да свако дете које долази код нас и лично код мене постане нормалан и добар човек. Независно да ли ће оно у будуће градити фудбалску каријеру, ја прво желим да га научим дисциплини и васпитању, да му оснажим дух и карактер. Да се не предаје ни пред чим. А онда већ градимо и фудбалске вештине, технику, смисао за лопту, за погодак и за све остале компоненте.

Дечја фудбалска академија је основана и развија се под руководством једног од најбољих домаћих селектора Пламена Маркова, који и сам има бројне фудбалске трофеје – петоструки је шампион Бугарске, троструки добитник Купа Бугарске, а 1982. г. је играо у полуфиналу Лиге шампиона.

Како се будући фудбалери пријављују на Академију?

Ми примамо свако дете које жели да се упише, независно од његових могућности. Од 40 деце бирам 15 за мој тим који учествује у првенству, али и даље пажљиво пратим развој свих осталих. Ко докаже да се развија, одмах постаје члан моје екипе. Ко заостаје, напушта Академију. Тако се ствара природни круг, својеврсна конкуренција и деца могу да испоље своје најбоље способности, категоричан је тренер Кемал Рашидов.

А какав је ниво деце на позадини разочарења која већ годинама нам нуде „вешти“ професионалци? Да ли постоји бар трунка наде за бугарски фудбал?

Свакако, да. Ниво малишана, рођених 2004. и 2005. г. је много бољи од оног искусних мушкараца. Деца су нам дивна. Да Бог да да једнога дана имају шансу за велике успехе. Само не треба да кидамо везу између 16 и 18 година и да узимамо странце, уместо наших младих талената. Треба да им дамо шансу да се афирмишу, а не да их претварамо у статисте, како се дешава последњих година.

Постављамо тренеру и болно питање о недостатку физичке активности и гојазности код деце, о чему већ одавно алармирају државне институције. Међутим, да ли се стварно нешто ради у циљу његовог решавања?

Да би држава стварно предузимала нешто, онда бар на километар од школа нико не би продавао чипс, безалкохолна пића и осталу штетну храну. Али то није тако! Ми затварамо очи за све то. Деца једу нездраво, а мама и тата се правдају да немају довољно времена да им нешто скувају код куће. Тако настаје проблем. А када већ са 10-12 година дете има прекомерну тежину, заиста је тешко да променимо његов развојни курс помоћу спорта.

Проблем се све више увећава и с обзиром на чињеницу да је спорт у школама формалан предмет. Због тога за развој физичке културе своје деце већина родитеља рачуна пре свега на ваншколске спортске активности.

Зашто је то тако? Пре двадесетак година Бугарска је била земља са традицијама у спорту…

Имали смо добре традиције, али и професија учитеља је била уважена и цењена. Сада, нажалост, она је непривлачна… Плате су ниске, а и сами учитељи не дају 100 одсто себе, како би требало да буде. То је бар мој став.

Због тога и један од циљева Академије је да привлачи малишане који желе да се баве спортом, да их мотивише да развијају своје физичке квалитете, а поред тога и моралне, као и вољу без које успех је немогућ и то не само у спорту.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Дечја фудбалска академија и лична архива Кемала Рашидова