Лепа, паметна и помало егзотична, Јелисавета Багрјана је звезда културног неба Бугарске које је иначе готово у потпуности резервисано за представнике јачег пола. Упркос својој осетљивости и крхкости, песникиња је показала задивљујућу снагу и издржљивост у борби за афирмисање и еманципацију. Она је фигура која често дели друштво у непомирљиве таборе, њен полет обара границе условности и предрасуда а усмерава је ка непознатим обалама.
Јелисавета Багрјана је постала сведок неколико бурних епоха бугарске историје, освојила је срца милиона читалаца не само у Бугарској, већ и у Словенији, Пољској, Чешкој, Русији, Србији, Француској, Румунији, Италији, Шведској. Песникиња је три пута номинована за Нобелову награду за књижевност. Багрјана је као звезда која попут Халејеве комете наилази ретко и обасјава небо. Јелисавета Багрјана оставља иза себе светао траг у бугарској књижевности.
Рођена и одрасла у Софији она је по завршетку гимназије уписала Словенску филологију на Софијском универзитету "Св. Климент Охридски" где се упознала са писцима Димчом Дебељановим, Димитром Подврзачовим, Христом Јасеновим, Јорданом Јовковим. 1915. године, након што је завршила факултет, у часопису "Савремена мисао" су објављене њене песме.
Када се родила њена љубав према поезији? Ево шта је рекла песникиња о томе (снимак се чува у тонском архиву БНР):
Прва варница је заискрила када сам имала 14 година. Била сам ученица 4., данас 8. разреда Гимназије у Великом Трнову. Као државни чиновник отац ми је заједно са вишечланом фамилијом премештен из Софије у Велико Трново где смо остали само годину дана. Овај град са изузетно лепим положајем, са Јантром која вијуга кроз њега, са зеленим брдима на којима у пролеће миришу љубичице и јорговани и којима одзвања љубавна песма славуја, са кућама наслаганим једним изнад других које издалека изгледају као позоришни декор, све то, иако тада тога нисам била свесна, дало је први подстицај мојој младалачкој машти и сензибилитету и тако су настале моје прве песме. У ствари, моје право песничко стваралаштво је почело после 1920. године.
(у преводу Десанке Максимовић)
Говори, говори, говори -
склапам очи и слушам истодобно:
- Ето, прођосмо врхове гори
и летимо над морем и копном...
Налево крваво вече гори,
надесно се пуше пожари тамни.
Куд ли ћемо стићи када зазори?
Куд ли води овај пут замамни?
Онамо где ћемо, у самоћи,
два пламичка слити се опојно
и сред безбројних звезда по ноћи
засветлуцати као звезда двојна?
Не знаш? Ни ја. Ниједно не знамо,
али води ме, води ме онамо.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
25. јануара 1935. г. указом цара Бориса ІІІ радиодифузија у Бугарској је постала државна својина. Овај датум сматра се и темељним у историји бугарског државног радија који се на почетку звао "Радио Софија", а касније је добио име "Бугарски..
„ Не волим реч „легенда“, ја сам уметник, али сам истовремено реалиста Ако ипак нешто могу рећи за себе, то је да сам признат за најбољег кантиленског баса у свету.“ То каже у једном од својих последњих интервјуа чувени бугарски оперски певач..
2013. ће се у најновијој историји Бугарске упамтити као година протеста. Због њих је у фебруару отишла с власти прва влада партије ГЕРБ на челу са Бојком Борисовим, а нова влада која је дошла на власт после превремених избора одржаних 12. маја, коју..
Променљиво облачно
Ведро