„Ко краде оца свог и матер своју, и говори: Није грех, он је друг крвнику“, подучава нас Књига Приче Соломунове. Бугарски законодавци су се потрудили да промене Закон о социјалном осигурању како би од 1. јула  бар иоле побољшали бедни животни стандард пензионера.

Поред минималне плате повећани су и дохоци пензионера на основу швајцарске формуле према којој се пензије индексирају са процентом који представља збир половине раста основице осигурања и половине индекса потрошачких цена у претходној календарској години. За 2014. г. овај проценат је 1,9 одсто. Према томе  је минимална старосна пензија „скочила“ са 154,50 лева (78,99€) на 157,44 лева (80,50 €) месечно. Социјална пензија од истог датума износи 115,15 лева (58,88€). Највиша могућа пензија по Закону о пензијском осигурању порасла је на 910 лева (465€). Ваља напоменути да је одређени износ границе сиромаштва у Бугарској за 2015 г. 286 лева (146€).

Ни они који нису највештији у рачунању одмах ће схватити како ће, захваљујући овој промени, пензионери моћи да „одреше кесу“ и месечно додају у своју потрошачку корпу још две кифле од оних мало софистициранијих или пак кифлице са виршлама.

Како пензионери коментаришу ово повећање својих прихода?

На улици смо зауставили једну пролазницу у пензионерским годинама и питали је да ли је задовољна висином пензије коју ће примати од 1. јула. Између осталог она не изгледа одушевљена:

Нимало нисам задовољна. Шта бих са та три лева више (1,5 евра) које ћу добијати од овог месеца? Пола киле сира... у најбољем случају. Имам 30 година радног стажа, али ми је пензија мала. Ја сам из Горње Орјаховице, дошла сам у Софију, али ми је овде плата била минимална. Живим сама. Кад платим лекове, немам више пара. Живим у оскудици и немаштини, са тугом у гласу каже жена.

Друга пензионерка нам је такође са нескривеним незадовољством открила како спаја крај с крајем:

Било би претерано да говоримо о повећању, они нам се, у ствари, ругају. Ја примам 156 лева (80 евра) а имам 34 године радног стажа. Никад нисам радила за минималну плату. Није ми лако, устајем у 5 ујутру пошто радим као чистачица за што добијам још 100 лева (50 евра) које обично потрошим на лекове. А пензија ми је довољна само да купим кисело млеко, хлеб… Ако треба да се лишим једне ствари, преживећу то, али је у питању 101 ствар.

За висину своје пензије она окривљује владу Ивана Костова. У време његовог управљања 1999. године предузета је деноминација бугарског лева 1000:1 као последица хиперинфлације с почетка 1997. године. (Деноминација је била неминовна, јер је 1997. уведен валутни борд, па је лев везан за немачку марку – напомена аутора). Али укидањем три нуле смањене су и пензије. Ово је била невиђена пљачка, а данас сви говоре колико су поштени. Али они живе у дворцима, а ми у становима од 60 квадрата, љутито коментарише пензионерка.  

Али није ваљда за ниске пензије у Бугарској крив само Костов, ово је грех чији терет пада на све политичаре, у левици, десници или центру. Не можемо ни транзицију кривити. Погледајмо како стоје ствари у Русији, на пример, са којом је Бугарска пре демократских преображаја била „у истом ћупу?“ И тамо се, исто као и код нас, висина пензије одређује на основу стажа, старости и права из инвалидског и пензијског осигурања. Разлика је у томе да је минимална пензија у Русији фиксирана за „линију сиромаштва“ испод које не сме да се спусти. Тренутно просечна висина минималне пензије у Русији износи 8.311 рубаља или 134 евра. У поређењу са западноевропским земљама Бугарска знатно заостаје у том погледу, тако да о томе нећемо говорити. И тако, уместо да уживају у заслуженом одмору, бугарски пензионери су приморани да стисну зубе, иако их немају, и уредно плаћају велике рачуне грејања и струје јер знају да ништа није бесплатно. А оно мало што им преостане потроше на лекове, хлеб и сир. У ствари, пензионери су од оних који плаћају највећи данак за бахатост и недалековидост политичара. А власти се и даље могу хвалити да су и овога пута побољшале добробит грађана, при том најосетљивијих група.

Превод: Ана Андрејева, Ајтјан Делихјусеинова