Задатак нам је да учинимо Бугарску нормалном државом, а не савршеном. Људском бићу је у природи да живи у свету у којем му држава не седи за вратом и не одређује шта да ради и мисли, у свету у којем га она не поучава како да живи. Наше гаранције су европске структуре.

Ово је на Националном округлом столу 1990. године изјавио Филип Димитров. Годину и по дана касније овај, до тада мало познати адвокат, стао је на чело прве десничарске владе Бугарске након пада комунистичког режима.

Како се све десило?

Велико народно собрање је израдило и изгласало нови Устав Републике Бугарске што је изазвало раздор у редовима ионако шаролике тзв. „плаве опозиције“ коју су сачињавале партије са целог политичког простора у нашој земљи. Осим тога, у свим партијама у саставу Савеза демократских снага /СДС/ било је инфилтрираних агената Службе државне безбедности. Председник СДС Петар Берон такође се нашао на списку агената чија су имена јавно објављена, што је додатно заоштрило конфликте унутар СДС који је морао да изабере свог новог председника. Постигнут је компромис да буде изабран човек који није народни посланик, који нема неке посебне претензије и може бити смењен у свако доба. Хиром судбине, а на предлог председника Партије зелених Александра Каракачанова, на ову функцију изабран је правник Филип Димитров. На челу са њим 4. новембра 1991. године СДС је на изборима победио са „малом предношћу, али заувек“, што, међутим, није било довољно да би сам саставио владу. У изборној ноћи Филип Димитров је одговорио на питање новинарке Румјане Узунове да ли СДС намерава да направи коалицију. Из његовог одговора се назире стил будућег премијера:

Трећа политичка снага ће вероватно бити Покрет за права и слободе, а у том случају тешко да ће формирање владе бити могуће без конструктивне коалиције са њим.

Да ли СДС има намеру да направи такву коалицију?

Госпођо Узунова, хоћу да кажем да данас можемо констатовати ове или оне ствари. Још увек не знамо које ће политичке снаге бити заступљене у парламенту, а још мање – који је став парламентарно заступљених снага о учешћу у влади, али у сваком случају, као што смо више пута до сада наглашавали, рачунаћемо на парламентарну подршку Покрета за права и слободе.

8. новембра 1991. године СДС је успео да формира прву демократску владу уз подршку Покрета за права и слободе која је најавила неколико својих циљева од изузетног значаја за будући развој наше земље. Покренута је реформа привреде, а на пољу спољње политике нова влада је заузела курс евроатлантске оријентације и ударени су темељи нашег пута ка европској интеграцији. Бугарска је у том периоду начинила своје прве самосталне кораке на међународној политичкој сцени. 15. јануара 1992. године она је прва признала независност Македоније. У августу исте године Филип Димитров је боравио у званичној посети Израелу. Била је то прва посета неког председника бугарске владе овој земљи и она је отворила пут за развој односа између две државе.

И ако је спољна политика бугарске владе била успешна, на унутарполитичком плану она се није могла похвалити успехом. Коалициони партнер је одбацио лансирану идеју о отварању досијеа, а влада је била свесна да може остати у мањини. Процес трансформације политичке у економску моћ је узео маха, бивши спортисти, заборављени од државе, почели су да региструју фирме и тако су настале мафијашке структуре. Наметнуте санкције Савезној Републици Југославији погодовале су размаху њиховог илегалног бизниса. У оваквим околностима владајућа гарнитура је морала да хитно решава питања везана за приватизацију у земљи и враћање имовине одузете после 9. септембра 1944. године власницима и наследницима. Отпор против ових корака у правцу тржишне привреде и повратка правде у друштво је веома снажан и организован - и у парламенту и ван њега.

4. фебруара 1992. године избио је скандал који је у нашој историји остао под именом „Онај списак“. Он укључује 6 тајних докумената који су се „нашли“ у турској амбасади у Софији. Однео их је лидер Покрета за права и слободе Ахмед Доган. Документи садрже око 1.300 имена свих службеника и агената бугарске обавештајне службе. Помогли су му Стојан Ганев /тадашњи члан владе/ и Живко Попов /бивши заменик министра спољних послова за време тоталитарног режима и особа из блиског окружења Људмиле Живкове – ћерке комунистичког диктатора Тодора Живкова/. Предаја докумената је документована од стране служби. Радње Ахмеда Догана су противзаконите и могу се гонити кривично, међутим, из страха да он не повуче подршку влади, СДС је одлучио да заташка случај и јавно обелодани да је Доган невин и да је реч о провокацији бивше Службе државне безбедности. Неколико месеци касније лидер Покрета за права и слободе се „одужио“ СДС тако што је својим супартијцима наредио да за време гласања о поверењу влади које је затражио Филип Димитров, гласају „против“. Ево како је Ахмед Доган, за кога је 2007. године Комисија за досијее обелоданила да је био агент Службе државне безбедности, објаснио то новинару Асену Гешакову:

У парламенту су на посланичку групу Покрета за права и слободе почели гледати као на сателит групу која увек мора да гласа онако како гласа СДС, јер не може да гласа онако како одговара Бугарској социјалистичкој партији /БСП/. У томе лежи кључ наше реакције против неких одлука како Координационог савета, тако и посланичке групе СДС. Одједном се показало да прихватајући ту биполарност парламента, ми смо усвојили неке законе на штету интереса нашег бирачког тела.

Међутим, постоји још неколико важних догађаја због којих је издаја Покрета за права и слободе имала још погубнији ефекат на владајућу гарнитуру. 30. августа 1992. године председник Бугарске Жељу Желев је приредио конференцију за новинаре у Бојани која је у историји остала под називом „Бојанске ливаде“, на којој је оптужио владу да је објавила рат медијима и синдикатима, Бугарској православној цркви и институцији председника. После ове конференције уследио је расцеп посланичке групе. 23 посланика из блиског окружења Желева су је напустила. 18. септембра исте године, пак, агент Службе државне безбедности генерал Бригадир Аспарухов - тада директор Националне обавештајне службе која је била директно подређена председнику, исфабриковао је аферу са тзв. извозом оружја и технике у облику помоћи Македонији. Није било никаквих доказа против премијера да је он прекршио закон, али је ова нова провокација против њега минирала демократско управљање и убрзала његов крај.

Тако је резултат гласања о поверењу, које је 28. октобра 1992. године Филип Димитров затражио из моралних разлога, био предодређен, а влада је била приморана да поднесе оставку. Упркос потресима и тешкоћама које је имала, влада СДС је успела да земљу изведе на пут тржишне привреде који ју је у првој деценији новог столећа довео до пуноправног чланства у НАТО, а затим и у ЕУ.

Превод: Албена Џерманова