Бугарски оперски бас Мартин Цонев има запажено присуство на домаћој сцени. Неколико година након дебија у иностранству почео је да наступа и у представама Софијске опере - већ пет сезона. Пева улогу Вотана у циклусу од четири опере „Прстен Нибелунга“ немачког композитора Рихарда Вагнера, Алидора у Росинијевој „Пепељузи“, Бертрама у опери „Роберт Ђаво“ Ђакома Мајербера и Бориса Годунова у истоименој опери Модеста Мусоргског.

Ево шта је Мартин Цонев испричао о свом стваралачком путу:

Родом сам из Русеа. Мој отац Стоил Цонев је дуги низ година био главни корепетитор Русенске опере. Тамо је радио са светски познатим именима, међу којима је био и руски композитор Дмитриј Шостакович. Од малена сам присуствовао пробама. Најпре сам похађао часове клавира, а затим и часове гитаре. Када је мој глас почео да мутира, отац ме је одвео код нашег легендарног педагога Георгија Делиганева. У средњој школи сам завршио смер унутрашња архитектура. Међутим, након што сам примљен као први на Националну музичку академију у Софији, већ сам знао да је то мој пут. Важно је да се успостави веза између академског образовања и сцене и ја сам имао ту шансу. По завршетку академије добио сам стипендију за Оперски студио Универзитета уметности у Грацу (Аустрија). Затим је уследио позив Међународног оперског студија у Амстердаму где сам упознао директора „Columbia Records“ који ми је рекао: „Дечко, имаш „ролс-ројс“ у грлу“. Али ја знам да то није довољно. У овим оперским студијима имао сам прилику да у току годину дана радим на својој вокалној техници и глумачким вештинама. Са свега 27 година дебитовао сам у опери „Атила“ Ђузепеа Вердија! Када сам студирао у иностранству, већ сам имао десетак улога. Ми млади певачи желимо да брзо кренемо стопама највећих бугарских извођача који су обдарени изврсним гласовима, али такав таленат и гласовне могућности нема свако. Данас не жалим због избора који сам направио. Ризик је огроман, мало је оперских певача који успевају да изграде соло каријеру. То је тешко, јер мораш бити индивидуалиста, а у исто време су потребни смерност и стрпљење.

Уметничке обавезе Мартина Цонева везане су углавном за Бугарску и Немачку. Он је солиста Државне опере у Бону, али наступа и на многим сценама у Италији, Француској, Шпанији, Холандији. Живи у Бону, некадашњем главном граду западне Немачке, који га подсећа на његово родно место Русе: „И Бон се налази на реци и одише аристократским музичким духом, он је родни град Лудвига ван Бетовена“, објашњава Мартин Цонев. 2010. г. певач је дебитовао и на сцени Софијске опере. Добио је позив директора оперске куће Пламена Карталова за улогу Вотана у Вагнеровом ремек-делу „Прстен Нибелунга“. Оно представља магнум опус немачког композитора, у којем он у потпуности следи своје принципе музичке драме. Мартин Цонев признаје да има довољно ентузијазма и храбрости, али је то ипак Вагнер!

Заиста је велики успех да смо у Бугарској поставили целу тетралогију и то на достојан начин – каже он. - Велики ризик и уједно велика одговорност је изводити ово дело на сцени на начин којим не бисмо разочарали композитора, редитеља, диригента и публику.

О предстојећем наступу трупе Софијске опере у септембру певач је рекао:

Сан маестра Карталова био је да у Немачкој гостујемо са немачком опером и то са најтежом каква је „Прстен Нибелунга“. У њој смо пре свега глумци који певају. Због тога је веома важно искрено дочарати сваку реч, сваки детаљ, сваку боју. У Немачку ће путовати два састава оперске куће, јер је опера жива уметност. Срећом, имамо гласове захваљујући којима Вагнерово дело можемо представити што је могуће боље. Цео живот тежимо ка савршенству. Пожелимо себи да смо живи и здрави.

Пре турнеје у Немачкој Мартин Цонев ће поново одиграти улогу Бориса Годунова која је сан сваког баса. Након грандиозног спектакла на отвореном испред катедралног храма Св. Александра Невског у Софији, 31. јула и 1. августа ова представа ће бити изведена и у тврђави на брежуљку Царевец у Великом Трнову.

Превела: Марина Бекријева