Влада која је дошла на власт након смене кабинета Филипа Димитрова управљала је земљом две године. 30. децембра 1992. године саветник за економска питања председника Жеља Желева проф. Љубен Беров дошао је на чело Владе Бугарске након што је Покрет за права и слободе саставио владу уз подршку Бугарске социјалистичке партије.

Део њиховог политичког дила било је и пуштање из притвора бившег премијера Андреја Луканова што се догодило већ истог дана. Упркос општеприхваћеном називу „кабинет Берова“ ово управљање је остало запамћено као „кабинет Мултигрупа“ – корпорације која је заступала интересе Русије и подржавала ширење њеног утицаја. Две деценије касније сви једногласно деле мишљење да је ово била најнеобичнија влада транзиције – без обзира на то што је њен мандатар био Покрет за права и слободе, она је формирана уз подршку Бугарске социјалистичке партије, а обећала је да ће спроводити програм Савеза демократских снага. Али то не одговара реалним догађајима. Још од самог почетка почело је методично чишћење кадрова из претходног кабинета, какав је био случај са замеником министра правде Петром Стојановим.

У архиви тонских записа Бугарског националног радија сачувана је програмска декларација Владе коју је представио премијер Беров:

У свом будућем раду Влада ће се придржавати идеје континуитета у управљању и неће подвргнути начелној ревизији већ усвојену законску базу реформе. Наставиће сарадњу са Међународним монетарним фондом и Светском банком у циљу обезбеђења потребних кредита за спровођење структурне реформе, стабилизацију платног биланса и повећањр девизних резерви. Паралелно с тим, Влада ће зацртати и нове приоритете условљене потребом да се пређе у следећу, структурну етапу реформе. Ако је претходна влада у великој мери била влада реституције, наша влада гледа на себе као на кабинет приватизације, која има јасан програм.

Кабинет Берова је себе сматрао извршиоцем приватизације, а и не само. У пуној симбиози интереса лидера партије мандатара Покрета за права и слободе и Бугарске социјалистичке партије одвија се прерасподела читавог државног и друштвеног ресурса. Председник Владе Беров је постављен као „страшило“ и коришћен као параван за реализацију корупцијских шема. Овај надимак му је наденула опозиција због његове велике зависности од различитих економских групација. Готово сви министри из кабинета Берова су умешани у шеме пљачкања земље. Примера ради, 1993. године потпредседник владе Нејчо Неев оптужен је за помагање у шверцу нафте одређеним фирмама чији су власници буквално преко ноћи постали олигарси. Уз подршку Андреја Луканова и под руководством шефа Бугарске народне банке Тодора Влчева почиње неконтролисано издавање лиценци за оснивање приватних банака помоћу државних средстава. Хаос у земљи, висока стопа незапослености, сиромашење становништва и пре свега неефикасни судски систем стварају услове за процват организованог криминала. Земљом неометано харају утеривачи дуга, почињу мафијашки и гангстерски ратови. Групације које су формирали бивши спортисти умешале су се у производњу, сектор услуга, трговину. Крајем 1993. године основана је Конфедерација крупних индустријалаца – „Г13“ чијом појавом бизнис показује своје амбиције да се умеша у политику. Беров је у то време био под утицајем моћних олигарха на челу са Илијом Павловим и групацијом „Мултигруп,“ која се под протекцијом Бугарске социјалистичке партије и Покрета за права и слободе убрзо претворила у империју.

Тако у периоду од 1992. до 1994. године није држава та која је добила мафију, већ је мафија добила државу и владу, као што је рекао немачки истражни новинар Јирген Рот. Све се то догодило помоћу бивше Службе државне безбедности у којој су биле кључне фигуре власти и економских групација. Незаинтересованост и немогућност спречавања економског и организованог криминала има за последицу спајање мафијашких структура са врхом државе. Економски проблеми, масовни штрајкови и протести против осиромашења и корупције приморали су Владу да 2. септембра 1994. године поднесе оставку.

Председник Желев је расписао превремене изборе за 18. децембар 1994. године. Премијер прелазне владе Ренета Инџова је о претходном кабинету рекла: Влада Љубена Берова је влада „Мултигрупа". Групација која је прерасла у империју је и у наредних десет година имала велики утицај на управљање земљом – тачније до 7. марта 2003. године када је убијен њен лидер Илија Павлов. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова