У бугарском народном календару 15., 16. и 17. јул сматрају се најврелијим данима лета који се зову Горешњаци. Они имају порекло у паганској традицији и везани су за култ ватре.

Обичаји који прате горешњачке дане распрострањени су углавном у северној и западној Бугарској, али се посебни ритуали изводе и у другим крајевима земље. Живот наших предака је био потпуно повезан са пољопривредним радовима, те је сасвим природан био њихов страх од суше, обилних киша и града због штете коју би могли нанети летини. Сујеверни људи су веровали да су све ове недаће послате од Бога и зато су прибегавали магијским радњама и заштитним ритуалима да би умилостивили и њега и природне силе. Некада током та три дана највеће жеге и врућине људи нису радили у пољу, нити су се хватали било каквог посла, нису ложили пећ и нису пекли хлеб, јер се веровало да ће у противном избити пожари и падати град. Сматрало се да ће, уколико се ове забране не поштују, са неба пасти ватра и спалити њиве, жито и куће. Горешњаци од давнина спадају у веома поштоване празнике у нашем народу, чија је симболика заштита од рушилачке снаге ватрене стихије.

Према традицији, увече се на први дан Горешњака гасила ватра на кућном огњишту ради заштите људи и домаћинстава од пожара. Током другог дана паљење ватре је било потпуно забрањено, а на трећи дан се, обављањем посебног ритуала, усред села ложила велика заједничка ватра коју је народ звао „новом“, „живом“, „младом“.

У народу постоји веровање да је у време Горешњака минерална вода најлековитија и зато ће онај ко се окупа у топлој лековитој води која „извире из саме земље“, бити здрав целе године.

У неким крајевима Бугарске по овим данима се гатало о времену током прва три месеца идуће године. Ако је дан Горешњака топао и сунчан, одговарајући месец ће такође бити благ, без снега, топао и кишовит. Хладни дан је наговештавао зимске мразеве и олује. Народно веровање каже да ако се 15. јула, сат времена пре подне чује грмљавина, зима ће доћи раније, а ако загрми један сат после подне, она ће стићи касније.

Дани од 15. до 17. јула праћени су молитвама за кишу, а када је година била кишна, служени су и молебани за престанак кише.

На трећи дан Горешњака, 17. јула, слави се спомен на свету великомученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Овај празник је нарочито поштован у Родопима и Странџи. Према народном веровању, света Марина пали и кажњава огњем и, као Свети Илија који кажњава громом, она спада у „огњевите“ свеце. Код нас је позната као господарица ватре, пожара, града, олуја, змија. Име ове светитељке посебно се поштује међу женама, тако да се на тај дан, када због велике врућине „гори небо и земља“, ништа не ради у руке, нити у пољу, а у народу се каже да не ваља ни конац у иглу уденути. У старија времена жене нису смеле да дирају ни конац, конопац или ништа што личи на змију, да их не би ујела. Онима који верују у њу, света Марина се јавља у сну и помаже им да реше своје проблеме. Она је поштована као заштитница жена и породиља. Такође се сматра да Огњена Марија помаже младим девојкама да се удају, лечи неплодност и друге женске болести, кожна и очна обољења. 17. јула почиње и период прела и посела која су битан елемент народних обичаја и традиција.

Према народном веровању, на празник Свете Марине огањ се сам спушта са неба. Зато је и централни део традиционалног ритуала „вађење живе ватре“. Некад се на сеоском тргу прво палила „нова, жива, Божја ватра“, најчешће трљањем сувих комада дрвета, јер се веровало да највећу мистичну моћ има ватра добијена на нај начин. То су по правилу чинила два мушкарца, у зависности од традиција у појединим регионима, близанци или рођаци са истим именима. Затим су људи прескакали запаљену ватру за здравље. Славари су доводили стоку и задатак им је био да је натерају да прође што ближе ватри за плодност.

Сматрало се да стара ватра на кућном огњишту не штити укућане од магије, злих духова, болести и невоља, па зато су после молитве, након што би ватра на сеоском тргу била потпаљена, присутни узимали угарке, носили их својим кућама и њима потпаљивали нову ватру на огњишту које је симбол породице, здравља и добробити. Ватру су одржавали упаљену све до 15. јула следеће године. Тај се обичај задржао и данас у неким местима у Бугарској.

17. јула слави се и професионални празник занатлија који раде са ватром - ковача, лимара, казанџија, грнчара, пекара. Рано ујутру њихове супруге месе хлеб, пеку га и премазују медом и деле комшијама за успешан рад и срећу својих мужева.

Према обичају, на дан Свете Марине спремају се курбани (ритуално клање домаће животиње) и заједничке трпезе у близини храмова, параклиса и лековитих извора који носе име светитељке. Изводи се и ритуално купање за здравље и добробит.

Превела: Марина Бекријева