Тема о избеглицама болна је не само за нас, у Бугарској, него и свугде у свету. У Европи, на пример, већ има преко пола милиона азиланата. Ако је 2012. г. заштиту бугарске државе тражило 1.400 особа, прошле године њихов број је премашио 11.000, а само до краја јуна ове њих је преко 9.000.

Тај лавински раст суочава нас са новим изазовима, али Бугарски црвени крст може да помогне, изјавио је председник организације Христо Григоров у специјалном интервјуу Радио Бугарској.

Већ од почетка, када је стигао први избеглички талас, ми смо отворили наше магацине за случај хаварије и помогли преко 1.500 људи. Бугарски црвени крст поседује властите ресурсе, има пет магацина за хитне случајеве на територији земље и увек смо спремни да пружимо помоћ око 12.000 људи. Организација има и радио комуникациону мрежу и саобраћајна средства и за свега неколико часова испоручује до сваке тачке Бугарске све што је потребно. Тако смо се укључили и у решавање избегличког проблема. Касније су се укључиле и државне институције тако да су се ствари нормализовале и свако је преузео своју одговорност. Већи део избеглица стиже овде без било каквих средстава и често пута у изузетно горком стању. Питање је првенствено хуманитарно. Ми, међутим, помажемо не само њима, него и држави. За решавање проблема сарађујемо са скоро свим установама – Министарством здравља, Министарством унутрашњих послова, Пограничном полицијом, представницима европских структура и Уједињених нација. Радимо са њима у оквиру наших компетенција. Свакако, они лидирају, а ми смо у позадини. Али смо снажна, моћна позадина. Бугарски црвени крст је увек тамо где је то потребно.

Према подацима Државне агенције за избеглице са данашњим даном у смештајним центрима код нас живи 800 избеглица које су већ добиле статус заштите и реално треба да их напусте. У ствари, 25% њих или сваки четврти остаје у тим центрима чак и са већ примљеним документима, јер су тамо смештај и храна бесплатни, а изнајмљивање стана кошта скупо. То озбиљно ограничава капацитет пријема нових избеглица на позадини све већег имиграционог притиска на нашој граници са Турском. Бугарски црвени крст ће се укључити и у решавање тог проблема обезбеђујући и плаћајући кирију 1.000 особа са статусом заштите на годину дана. Како ће се то десити? Где ће живети ти људи тим пре што их на многим местима у земљи не дочекују отворених руку, а све чешће су и манифестације ксенофобије?

Снагом уговора и обезбеђеног финансијског ресурса ми смо преузели обавезу да пронађемо станове за 800 – 1.000 особа. То ће се десити до месец-два дана а уз помоћ наших волонтера, каже Христо Григоров. Избор људи врши Државна агенција за избеглице која ће нам обезбедити спискове са њиховим именима. Знатан део њих биће настањен у Софији, као и у градовима Харманли, Хасково, Јамбол и Стара Загора. Што се тиче ксенофобије Бугара, то није типична црта, већ се ради о изузецима. Подвућићу да и Бугарин не живи у луксузу. Последњих година смо се нашли у загрљају сиромаштва, а десило се тако да треба да бринемо и о избеглицама. Логично је што све то иритира људе и они се питају: “Зашто помажу њима, а мени не? Живот ми је гори од њиховог.“ То је једна страна, а друга је чисто хуманитарно питање. Ако скептичари дођу са нама на граници да виде мајку са троје-четворо деце без пристојне одеће и хране, одмах ће започети да размишљају на другачији начин и биће спремни да помажу! Ја мислим да у души бугарски народ није ксенофоб. Тим пре што када приређујемо различите добротворне кампање одзив је огроман, а поједини, изоловани случајеви неприхватања туђег не треба да озлоглашују наш народ.

Превод: Александра Ливен