Евгени Динев је заузео достојно шесто место на светској листи фотографа пејзажа коју саставља амерички сајт topteny.com. Ова заслужена оцена је повод да се састанемо са уметником. Његово стваралаштво импресионира дивним фотописима о Бугарској и другим крајевима света. Он представља публици не једноставно колекцију узбудљивих фотографија, већ праву сликовиту причу. „Наша је земља обележена духом древних цивилизација, које су нестале током векова. У непролазним шумама Балкана и даље утопљени у забораву постоје тврђаве које су некада биле део одбрамбене мреже моћне Византије“, такав је ритам једне од Диневих прича која се преплиће са фотографијом да би нас вратила неколико столећа назад у прошлост, када је Кипиловско кале у Старој планини чувало Византинце од барбарских племена.

Каже да се латио фотографије из радозналости. Још у доба када смо живели без Интернета, док је прелиставао бројеве „Нешенел џиографика“ Евгени Динев је осетио жељу да и он сам покуша да представи свет око себе преко фотографије. Данас његова дела су изузетно популарна у социјалним мрежама, а на „Фејсбуку“ има преко 90.000 пријатеља. Како се осећа фотограф када наиђе на јединствен призор?

„У ствари ти никад не знаш да ли ти је слика испала јединствена или не. Када притиснеш дугме чак размишљаш да је призор некако тривијалан. Онда гледаш фотографију, али не видиш у њој нешто посебно, поштено каже Динев. Понекад тек после коментара људи схваташ да си направио лепу слику. Више пута ми се дешавало да тек након 2-3-4 године пошто сам начинио неку слику, схватим да је она јединствена, а да ја нисам то видео. Дакле, други ми отварају очи за то.“

Које доба дана је најповољније за пејзажну фотографију?

„Највише волим јутарњице, пре и после сванућа. Када се рађа дан. Свежо је, росно и све је прекривено маглицом. Небо је чишће, светлост - јарча, некако засићена. Сати када је сунце ниско, испод и изнад хоризонта, најбољи су за сликање. Фотографија која је рађена у подневним часовима не може се упоредити са јутарњом. Када виде моје слике људи углавном мисле овако: „Види, и ја сам овуда пролазио. Место не изгледа тако. Он је све фотошопом обрадио“. А реално фотошоп ти није потребан. Треба само да одеш у тачно време и да снимаш“, објашњава уметник.

Када уживате у његовим сликама, ретко размишљате о томе колико тешко је забележити импресивне пејзаже у екстремним природним условима: са кишом, грмљавинама, олујом и снегом. „Тада је рад рискантан“, не крије наш саговорник. Али то нису сви тешки тренуци у пејзажној фотографији.

„Тешкоће су везане пре свега за путовање, објашњава Евгени Динев. Јер занимљива места нису ти под носом, треба да их тражиш. Фактички, најтеже је да пронађеш право место. То значи да треба да путујеш, да устанеш у ситним часовима да одеш негде и да чекаш, да чекаш и најзад … може и ништа да не добијеш. Дакле, потребно је стрпљење. А када већ пронађеш оно право место моћићеш да ухватиш лепоту.“ 

У настојању да открива дивна места фотограф стално крстари земљом. Али ипак има и омиљене кутке у Бугарској, где му је објектив у свом вихору?

„Још увек има таквих месташаца где можеш ухватити чаробне тренутке. За мене то су старе шуме, резервати у Старој планини и Родопима. Например, више не идем у природни парк Странџа јер је тамо после дивље сече ситуација стравична. Сећам се како сам тамо пролазио зеленим тунелима кроз које чак ни сунчеви зраци не могу да прођу, а сада је све пусто, голо. Тужан призор. Ми нажаласт уништавамо своје богатство“, каже при крају разговора фотограф Евгени Динев.

Превод: Александра Ливен