Од малих ногу обожава непрегледну лепоту црноморског града Варне. Име Бела јој приличи. Себе карактерише као светски путник, фотограф и писац аматер. Издала је две књиге… Додали бисмо да је доктор техничких наука (аутоматизације производње), докторску тезу је одбранила у Француској, завршила је и смер тонске студије. Позната је по својим дрским сновима и путопису „Путем пулсирајуће светлости“ – бициклистичком путовању од Дуранкулака до Резова уз обилазак кула светиља на Црном мору.

Да ли су само људи рођени на мору заљубљеници у светионике, питамо Белу:

Уопште није обавезно. У мом случају сам убеђена да је и то на неки начин допринело мојој пасији, јер сам одрасла гледајући према кули светиљи Галата са балкона на последњем спрату наше зграде у Варни. Тако да ова моја спонтана љубав према светионицима можда вуче корен из детињства. „Путем пулсирајуће светлости“ настала је након вишегодишњих покушаја да сумирам све утиске стечене путовањем бициклом, на које сам са пријатељима кренула 2007. г. и којом приликом смо обишли све куле светиље на бугарској обали Црног мора. Ову идеју сам обогаћивала сваким следећим летом када смо почели посећивати светионике у Бугарској суседним земљама. Надам се да ћемо ову идеју проширити обиласцима и на другим континентима.

У ери модерних технологија многима би се можда учинило да су светионици на мору неки анахронизам, али наша саговорница је другачијег мишљења. Она каже да колико год да напредује човечанство у навигацији и комуникацијама, нема тог морепловца (у ту категорију убраја и себе) који на узбурканом мору не прижељкује да угледа светлосне сигнале куле светиље. Када пучина прети да прождре брод и посаду, неретко све машинерије падају у воду и не преостаје друго сем уздати се у светлост која допире са спасоносне обале. Куле светиље су најтраженији путоказ у непрегледном мраку. Многи између нас вероватно нису неку посебну пажњу обраћали на морске светионике, а њихова зидана тела итекако могу бити прави архитектонски бисери. Сваки од њих има специфичне светлосне карактеристике како би се разликовао пре свега од оних који се налазе у његовој близини и тиме олакшавао пловидбу. Али поред тога куле светиље се разликују и у погледу конструкције, архитектуре, па чак и распоређивања на одређеној локацији.

Сасвим недавно је изашла друга књига Беле Бенове. Њен наслов је „Врата“:

„Врата“ је склад текстова који сам дуже држала у фиоци. Најранији између њих су из 1997. г., а најновији - из 2012. г. Сваки од њих је на неки начин повезан са Вратима као симболом преласка на слободу, оног граничног стања путовања у времену и простору. Уз сваки текст дат је одговарајући лик – ауторска фотографија на графитима ишараним вратима. Слике су направљене у априлу 2014. г. на улицама лучког града Фуншала на португалском острву Мадеира. И ту је друга симболика – ово острво је једна од врата према Океану… Графити на вратима су дело ликовних уметника из различитих земаља, створених у оквиру међународног пројекта „Уметност отворених врата“. У пројекту „Врата“ има пуно мистике, уобразиље и дочаравања реалности на магичан начин. Надам се да ће читаоци успети да се дотакну свега тога, да га својим чулима осете, да прекораче праг и пређу с оне стране Врата, да се тамо сусретнемо и остваримо повратну везу…

Превела: Ана Андрејева

Фотографије из личне архиве Беле Бенове