Ирина у филму „Дуван“ , Жана у филму „Инспектор и ноћ“, Лиза у филму „Крадљивац бресака“, Ана у филму „Карамбол“, Тинка у филму „Момак одлази“... Она има преко 50 улога у филмовима, али је увек тврдела да је њена права пасија - позориште. А у свету кинематографа и позоришта важи једно заједничко правило – велики глумци су они који су најприроднији и не добијају вртоглавицу од светлости рефлектора. Невена Коканова је једна од њих.
Никада нисам одговарала тачно на једно од питања која су ми постављали у вези са мојом професијом – коју бих улогу желела да одиграм. Задовољавала сам радозналост новинара речима „компликована, савремена, конфликтна“. Али када сам тражила одговор за себе, размишљала сам о богатству које се крије у речи „жена“. Она је суштина и почетак. Извор човечанства. Узвишена и божанствена, историјска и свакодневна, али Вечита. Управу њу, вечиту, волела бих да одиграм. И ако моја уметничка палета поседује потребна изражајна средства да преточи дубине тог женског света, бићу поносна да сам жена.
Тешко је навести другу бугарску глумицу која је оличење апсолутне женскости. Осим лепоте и изузетне фотогеничности, она је као икона – фина, достојанствена и некако стидљива. Није случајно да је после пројекције филма „Дуван“ у Кану, један шведски новинар ускликнуо: Зар ова јунакиња није лепша од Софије Лорен!
Невена је рођена у Дупници 12. децембра 1938. године. Њен отац је био официр царске војске и био је у саставу бугарског корпуса у Македонији, а после 9. септембра 1944. г. комунисти су га затворили у логор Белене. Невенина мајка Елеонора пореклом је из аустријске племићке фамилије Фон Хелденберг. Будућа звезда је била ученица Трговачке гимназије када је први пут закорачила као статиста у чаробни свет филма. Онда је одлучила да студира на Високом институту за позоришну и филмску уметност, али ју је комисија одбацила. Међутим, кратковидост академског жирија није била пресудна за њу и то захваљујући поштоваоцима Мелпомене у Јамболу. Невена се толико свидела директору тамошњег позоришта Јанакију Стојанову да ју је он позвао да се придружи саставу када је имала свега 17. година. И одмах су јој дали улогу Јулије. Она је увек понављала да је тројица уметника била довољна да надокнади њене академске студије – њен супруг редитељ Љубомир Шарланџијев и глумци Григор Вачков и Апостол Карамитев. О Карамитеву Невена каже: Од њега сам научила онолико, колико би ми дале пет позоришних академија.
А шта кажу о њој редитељи?
Вало Радев: Невена је била глумица која је сјајно знала да упије осећања која јој бацаш. Покажи неки осећај, она га одмах хвата и враћа га пред оком камере. Али то ради кроз призму свог душевног мира и преко текста који треба да каже.
Данас људи не знају много о њеном приватном животу, јер она није дозволила објављивање њене биографије. Свог будућег супруга Љубомира Шарланџијева упознала је на снимању филма. Од тог а дана она је постала средиште његовог стваралачког света и живота. Он је био посебно строг према њој и бескомпромисан - ако сценарио не одговара њеном амплоа, није јој давао улогу.
После дивног наступа у филмовима „Дуван“ и „Крадљивац бресака“ добила је бројне награде. Али су запажени ликови Ирине и Лизе отежали њен пут у синематографу. После њих је тумачила улоге лепих, понекад фаталних жена, али је осетила да се у њима понавља. Спасио ју је муж претворивши је у филму „Мирис горких бадема“ у понижену љубавницу. И за своју фантастичну глуму одликована је 1967. г. на Варненском филмском фестивалу наградом за најбољу женску улогу.
Невена Коканова је и прва бугарска глумица за коју се пишу улоге. Управо она је инспирисала Благу Димитрову за сценарио „Одступања“. Опет за њу Константин Павлов створио је „Успомену на близнакињу“. Чак је и својој јунакињи дао њено име – Невена. Нажалост, постао је лоши пророк. Болест која мучи филмску јунакињу, спопала је и Прву даму бугарског филма. Невена Коканова је преминула од рака 2000. г., у 61. години живота.
Превод: Александра Ливен
„ Био је најлепши пијаниста свог времена. Отмен, поносан и недокучив, као да је био рођен у фраку“ . Тако берлински лист „Ди Велт“ описује Алексиса Вајсенберга. Рођен је у Софији 1929. г. Одлично васпитање стекао је у космополитској породици, а..
„Верујем да би чак и талентовани Станислав Стратијев који је специјално за Велка Канева написао улогу у амблематском филму „Оркестар без имена“ тешко нашао речи утехе, да је сада међу нама. Велко је био од оних глумаца који позоришну представу..
„Оно што се догађа у свету утиче и на нас. Што више затварамо очи пред том чињеницом, што се више заглибљујемо у своје унутрашње проблеме и сами себи сужавамо видике, то смо више неадекватни у погледу доношења одлука у земљи. Зато бих рекла да..