Балканске земље су се нашле у чуду. Реакција институција ЕУ је хаотична.  Водеће државе попут Немачке су се збуниле као ђаци прваци пред приливом избеглица у Европу који као да почиње да се претвара у велику сеобу народа. Овим акцентом завршена је и протекла недеља.

Приукус је непријатан, горак. Непознато увек може изазвати панику. Надам се да потези власти у Софији предузети у протеклих неколико дана, нису рефлексни већ далековиди и да ће успети бар донекле да неизвестност претворе у известност. Онако као што се далековидим потезом показала одлука о изградњи ограде на граници са Турском  започетој пре две године, како би се сузбио прилив избеглица из Сирије.

Последњи потез, учињен у петак, била је одлука владе да пошаље хиљаду војних припадника и војну технику на границу са Турском, који ће, по речима главног секретара МУП-а Георгија Костова, изводити „рутинске акције обезбеђења границе“, ради помоћи граничне полиције. Ова вест је обишла светске новинске агенције и изазвала различита тумачења. На то се надовезало и мишљење министра спољних послова Данијела Митова да је „потребна широка коалиција, укључујући Русију, за решавање избегличке кризе“. Министар унутрашњих послова Румјана Бачварова је са своје стране изјавила да „нећемо користити силу против миграната“ и да је пожељно да додатних 1.600 миграната које ће Бугарска примити углавном из Грчке и Италије, „чине сиријске породице“.  

У овом контексту Софија је поново поставила и питање о приступању  земље шенгенском простору. До сада су неке западне, шенгенске државе тврдиле да нисмо довољно припремљени, али се већ видело да су управо њихове границе као решето и обузете паником, тамошње власти јачају граничну контролу. Уосталом, говорити о Шенгену, о слободном кретању и т. сл. већ ми се чини некако лажно. Свака од 28 држава чланица ЕУ почела је да се повлачи у себе, као пуж у своју кућицу, и да процењује шта би изгубила, а шта добила од мигрантске кризе. Европска солидарност, помоћ и сл. ту нема везе!

Избеглички талас према Европи кренуо је из земаља северне Африке и Блиског истока, након што су оне дестабилизоване. Волео бих да верујем да су САД имале племените намере, када су одлучиле да промене статус кво у овим земљама, покушавши да кроз тзв. пролећне револуције наметну свој модел демократије. Али, чак и да су им намере биле племените, крајњи резултат је очајан и веома опасан за целу Европу, не само за државе ЕУ. Сада је Вашингтон у ствари далеко од вртлога догађаја и, како се каже, гледа „сеир“. А његова прва дестабилизирајућа војна операција „Шок и страхопоштовање“ против Ирака изведена пре више година, сада се враћа као бумеранг, али не САД, већ Европи. Волео бих да будем лош пророк, али ми се чини да ће богате западноевропске земље тек доживети „шок и страхопоштовање“ због избегличког таласа који, према неким посматрачима, прети да се ускоро претвори у разорни цунами. Оне и САД дуги низ година сисају материјалне ресурсе из поменутих региона и остављају локално становништво да живи у сиромаштву. Није чудно ако је сада дошло време да плате рачун.  

Превела: Марина Бекријева