Како се психијатрија у Бугарској променила после 1944. г. и како је наметање комунистичке идеологије утицало на лечење и уопште на однос према психичким болесницима? Шта је било специфично за клиничку праксу и какве су биле политичке злоупотребе режима, који је искоришћавао психијатрију у свом обрачуну са онима који друкчије мисле? То су питања на која је покушао да одговори Џулијан Шехиријан, млади амерички истраживач и Фулбрајтов стипендиста, у једној студији чија је тема социјална историја психијатрије и психотерапије у Народној Републици Бугарској.
Крајем септембра он је представио у Софији своје прве закључке донете на основу истраживања архивских података и интервуја са медицинским особљем из доба социјализма. Главни циљ био му је да истражи утицај совјетских метода лечења уведених у Бугарској после 1944. г., затим сувишне медикализације, идеологизације и институционализације третмана психичких поремећаја.
Питали смо га зашто се определио за ову тему:
„Ово моје интересовање потекло је у годинама када сам био у контакту са психијатрима из болнице „Сент Елизабет“ у савезној држави Вашингтон. Ма да сам већ био изучавао психоанализу и њену примену код патолошких стања у циљу комуникације са особама са психичким девијацијама, дотле нисам имао директне утиске о понашању основне масе људи према лицима са психичким сметњама. У САД је доминантан материјалистички приступ. Питао сам се какав је био развој психијатрије у Бугарској у периоду модернизације после 1878. када су се почели примењивати нови методи лечења, укључиво и психоанализа. А шта се догодило после 1944. г., када је дошло до идеолошких заокрета? Једном речју какав је био третман пацијената у Бугарској који су од 1878. до сада били објекат различитих идеологија и клиничких пракси?“
Џулијан истиче да је и у доба социјализма било специјалиста психијатрије и психотерапије који су примењивали друкчији од официјелног приступа па им је ипак пошло за руком да избегну репресије и отпуштања. Они се нису повиновали актуелној идеологији и њихово поимање болести је било далеко од тадашњих табуа и биофизичких клишеа помоћу којих су психички поремећаји објашњавани. Познати у оним годинама професор Никола Шипковенски, рецимо, има радове посвећене „ослобађајућој терапији“, са фокусом на личности болесника и има за циљ да промени начин на који он прихвата себе.
У социјалистичком друштву психотерапија и психоанализа су жигосане као опасне праксе, али се у 70. годинама појавио круг психолога и психијатара који су почели примењивати индивидуални приступ пацијентима и бавити се психоанализом. Да би спречили забрану овог за Бугарску новог третмана, специјалисти су ову праксу скривали иза паравана званично дозвољене групне терапије.
„Они су индивидуалну терапију спроводили тајно ван радног времена. То се догађало на једној дечјој клиници, али су пацијенти била одрасла лица. Тај круг психијатара и психолога настао је после такозваних „Дунавских симпозијума“, који су подстакли интересовање бугарских медицинских специјалиста за групну терапију. Овај нови облик лакше се уклопио у комунистичке идеологеме зато што је укључивао појединца у колектив и ширу друштвену заједницу“.
Терапија радом била је раширена метода лечења особа са психичким поремећајима за време социјализма. У САД су исмејавали овај третман, јер су у њему видели врсту казне. Али ова критика је неправилна јер је терапија радом давно уочена и успешна метода лечења, рехабилитације и ресоцијализације душевних болесника и посебно лица са шизофренијом. У току истраживања Џулијан је наишао на примере политичке злоупотребе психијатрије од стране режима.
„Проф. Миленков се сећа једне праксе која сведочи о таквој злоупотреби. Пре посета високих државних званичника из западних земаља Бугарској било је уобичајено да милиција обилази градске улице и паркове и покупља сва лица која јој се учине маргиналним или таквим чије је понашање непристојно. Они су их стрпавали у психијатрију под изговором да изгледају као душевни болесници којима треба поставити дијагнозу. Док их психијатри прегледавају, пролазила су два-три дана, сасвим довољно да би високи гости отишли из земље са одличним утисцима о градском пејзажу социјалистичке Бугарске“ – каже Џулијан Шехиријан.
У закључку млади истраживач упозорава: „Идеологија је важна, али не смемо заборавити да је она као поклопац друштва, док психијатрија покушава да нас ослободи разноразних притисака и терета“.
Превела: Ана Андрејева
Фотографије: лична архиваГотово месец дана након превремених парламентарних избора одржаних 27. октобра, нови бугарски парламент још не може да почне с радом, јер народни посланици не могу да изаберу председника Собрања. Актуелно питање поштености и транспарентности избора..
Будитељ – особа која својим поступцима, идејама или стваралаштвом буди дух народа, негује и шири националну самосвест, културу и образовање. У историји Бугарске овај појам се најчешће везује за период националног препорода (18-19. век) и имена учитеља,..
Посланици Европског парламента завршили су саслушања 26 кандидата за комесаре у новом саставу Европске комисије, коју предводи Урсула фон дер Лајен. Ипак, крај овог процеса није резултирао споразумом међу политичким снагама око коначног састава..