15. октобра обележава се Светски дан белог штапа који је посвећен промовисању једнаких права слепих и слабовидих особа на слободно кретање и самосталност. Он се обележава од 1969. године одлуком Међународне федерације слепих у циљу привлачења пажње међународне јавности на проблеме и потребе људи са оштећеним видом.

Бели штап је прихваћен и као заштитни знак у саобраћајним законима свих земаља света.Признат је као симбол самосталности слепих особа. У нашој земљи је Светски дан белог штапа први пут обележен 1980. године пригодним манифестацијама које је организовао Савез слепих Бугарске. Код нас има око 18.000 слепих људи. Замислите само ситуацију да вам је бели штап једино средство за самостално кретање и оријентисање у простору. Ваше кретање би било веома отежано, поготову ако живите у неком бугарском насељу где су неравни или пропали тротоари, рупе на улицама свакодневне препреке за слепе и слабовиде особе.Њихов свакодневни живот је тежак, али и оне имају своје амбиције и снове,за чије је остварење посебно потребна наша подршка и саосећање. Један од ових људи је 26-годишњи стваралац и сањар Стојо Петков из Пловдива. Године 2008. завршио је курс фотографије код професора Николе Лаутлијева на Пловдивској уметничкој академији. Тај млади човекје пасионирани стваралац који верује у себе и своје могућности. У Музејском центру за савремену историју у Пловдиву он је приредио своју прву самосталну изложбу.

„Назвао сам је „Објектив, моје треће око“, јер имам 15% преосталог вида, односно тешко оштећење вида и желео бих да кроз њу покажем да су другачији људи такође способни и креативни. Кроз фотографију боље видим свет, а она ме привлачи још од раног детињства. Са мојом породицом обилазим бројна места у Бугарској и имам прилику да фотографишем различите објекте. У радовима приказаним на изложби заступљено је неколико подтема: архитектура, портрет, пејзаж, позориште, спорт. Видим свет као леп и добар. Моји будући пројекти су такође везани за фотографију. Желим да ми она буде не само хоби, већ и професија. Тренутно припремам другу изложбу, али још нисам изабрао њен мото. Настојим да фотоапаратом ухватим тренутак и провоцирам гледаоца да тражи поруке, да за себе открије ствари скривене иза мојих фотографија. Хоћу да отворим свој атеље или студио, да помажем другим људима са сличним проблемима како би и они могли да остваре своје снове.“

Превела: Марина Бекријева