Године 1922. група истакнутих интелектуалаца је предложила да се 1. новембар прогласи Даном народних будитеља – књижевника, мученика и хероја из славне прошлости Бугарске који су одиграли важну улогу за подизање бугарске самосвести током векова. Исте године влада је прихватила предлог. Шта је подстакло бугарске интелектуалце да покрену ову иницијативу? Одговор на ово и друга питања затражили смо од декана Историјског факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски” проф. Пламена Митева.
„Подстицај за проглашење посебног дана посвећеног народним будитељима треба тражити у бугарском националном памћењу. Ми смо као народ склони да заборављамо људе који су својим животним делом допринели духовној еманципацији целог нашег друштва. У годинама непосредно после великих војних катастрофа које је Бугарска доживела почетком ХХ века, потреба за препородом националног памћења је била више него очигледна. Зато се интелектуална елита Бугарске ујединила око идеје да један дан у години буде посвећен нашим будитељима”.
У својој књизи „Недоречене мисли и апофтегме” („Недомлъвки и апофтегми”) писац Стојан Михајловски (1856-1927) каже, да се морамо борити против сваке тираније, чак и против тираније непросвећене слободе. У ствари, често се позивамо на препородитеље, али колико смо свесни њихових идеја?
„Нажалост, о нашем Националном препороду и о личностима које су формирале лице доба препорода Бугарске причамо по инерцији. На уџбенички начин гледамо на прошлост и лако заборављамо лекције које смо морали да научимо у годинама после ослобођења од османске власти. Препород је епоха о којој кобајаги пуно знамо, али ако смо довољно критични признаћемо да у ствари знамо сасвим мало. По инерцији рангирамо будитеље - први, други..., не обраћајући довољно пажње њиховом конкретном раду и стварном доприносу нашој историји”.
Револуционар Георги Раковски из ХIХ века је као разлог за одсуство самопоуздања код нас навео непознавање својих корена. У којој мери данас, више од столећа и по касније, можемо тврдити да Бугарин гради своје самопоуздање на темељу своје историје?
„Данас је историја постала предмет многих политичких лабораторијских експеримената. Навикли смо да политичко читање историје приписујемо тоталитарним друштвима, али не желимо видети да се и данас, у тобоже демократској Бугарској, историјом манипулише и она служи конкретним политичким интересима – у Бугарској, на Балкану, у Европи или глобалном политичком свету. Раковски и данас звучи актуелно јер своју историју читамо једнострано. Ако желимо да у својим оценама будемо објективни, морамо изаћи из клишеа, на све оно што се десило кроз векове морамо погледати без идеологема и митологема, да бисмо заиста имали самопоуздање европског народа”.
„Нажалост, као да је главни фактор који утиче на психологију Бугара петовековно османско ропство током које смо били лишени своје елите и државе и то је оставило дубоки траг на Бугаре. Васпитавали су нас да сумњамо у државу јер она није наша. Нажалост, инерција ове врсте понашања има негативан утицај у нашој историји после ослобођења, па и данас. Активно расправљамо о политици у кафанама и на улици, али када дође време да изразимо јасан став, ми ћутимо. Лако подлежемо инсинуацијама своје нове заредом браће – Русије, Европе, САД. То је опет део психологије народа наслеђене од туђег ропства, када нисмо имали елиту која би створила своје традиције политичког понашања. Нажалост, сваких 40-50 година наша историја после ослобођења пролази кроз радикалне социјалне преокрете који на врх власти избацују случајне људе. То је део свега онога што се дешавало са Бугарима више од 500 година”, рекао је у закључку проф. Пламен Митев.
Превод: Албена Џерманова
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Бугарска православна црква 22. и 23. новембра свечано ће прославити сто година од освећења Патријаршијског ставропигијалног храма-споменика Светог Александра Невског. Вековима је овај величанствени саборни храм био „неми сведок свих превирања, надања и..
Ваведење Пресвете Богородице је један од најстаријих и најпоштованијих православних празника, који је успостављен у Константинопољу негде око 8. века, у време Патријарха Тарасија Цариградског. Али се тек шест векова касније почео обележавати и у западној..